Komentar jedne naše čitateljke, vezan za uslove rada, na koje se niko ne žali, pokrenuo nas je da otvorimo novu temu.
„A zašto vaspitačica govori o lošim uslovima tek sa odlaskom u penziju?“
„Postoji zakon o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, kao i normativ o broju dece po grupama u skladu sa uzrastom, ali niko se ne buni (ili je vrlo mali broj onih koji to čine) dok rade u državnom vrtiću. Ja kad pitam prijateljicu koja radi sa 43 upisane i oko 39 dolazeće dece uzrasta od 3-4 godine na Vračaru, zašto se ne buni, njen odgovor je „Jesi li luda pa da me bace u Rakovicu?“… Takvo razmišljanje je kod većine, a pošto tako razmišljaju onda jesu najvećim delom odgovorne za stanje u grupi.
Zašto u privatnom vrtiću to ne može da se desi, ili bar u većini (ima naravno i tu zaštićenih od Zakona)? Tu prosvetna inspekcija vrlo uspešno primenjuje pomenuti Zakon, a vaspitač bira „ovde mi se sviđaju uslovi, ovde ne“.
Dakle do čoveka je koji bira ovaj poziv, da pristupi odgovorno u svakom segmentu, a među prvim stavkama je broj dece u grupi.“
Sve nas dalje navodi da se zapitamo imaju li i vaspitači svoje predstavnike ili su prepušteni sami sebi.
Da li sindikat treba da zastupa vaspitače ili mozda treba pojedinačno svako da se buni?
Da li je tesko pokrenuti masu nezadovoljnih ili samo nezadovoljstvo treba da pokreće masu?
Gde je onda problem?
Na ovu temu oglasila se i vaspitačica u penziji i pisac za decu, Čedislavka Popović.
Odgovor je jasan. Odlaskom u penziju konačno mogu da kažu ono što misle bez ikakvih posledica.
Ja odlično razumem vaspitače i svim srcem i dušom ih podržavam.
Prosvetni radnici su toliko degradirani da je to postalo zabrinjavajuće. Svi imaju svoje pravo da traže nešto da iskažu svoj stav samo vaspitači nemaju. Idemo redom: ministarstvo, savetnici, lokalna samouprava, direktori, stručne službe, roditelji, deca -bsamo prosvetari treba da rade i ćute uz ponižavajući nadoknadu.
Vaspitači rade i ne oglašavaju se misleći: „mogu me prebaciti u drugi deo grada, drugu grupu“… u krajnjem slučaju i ostati bez radnog mesta pošto dosta njih radi po ugovoru.
Dosta sam u kontaktu sa vaspitačima i relativno dobro poznajem njihovo mišljenje stvoreno tokom iskustva u radu. Ovaj novi program kod 90% vaspitača nema podršku od srca ali rade daju sve od sebe, prilagođavaju se i podržavam ih u tome. Nekim svojim objavama i ja dajem doprinos. Ne stavljam klipove u točkove. Ko to sluša?Niko.Vratiću se na Šuvarov program Šta se desilo?Hvala Bogu odustali.
Ali šta se dešava u vrtićima jedno pišu i prezentuju a drugo rade. Panoi su se pretvorili u reklamne panoe. Ko onu silnu pisaniju čita? Deca sigurno ne. Roditelji? Ni oni. Ne treba vaspitači da pišu šta su postigli, to roditelji treba da vide po svom detetu.
Samo nemojte mi reći da ste roditelje novim programom više uvukli u vrtić. Imaju oni previše obaveza na svom poslu, kućnim poslovima i brigom o deci.
Treba im da se odmore. Zato neki tokom letnjih vrućina dolaze mokre kose sa bazena dok im je dete u vrtiću. Pano i ne pogleda. Zaboravljao na to.
Priča mi pre neki dan jedan roditelj da su pred Novu Godinu vaspitači zatrpali hodnik sa toliko predmeta da su se roditelji kada dođu po dete jedva mimoilazili. Uz to sa plafona su visile neke kutije sa oblepljenim dečjim crtežima pa su morali pognuti ići. Kada sam je pitala da li je dala primedbu rekla je naravno da nije čak se i divila. „Zašto?“ „Neću da budem drugačija od drugih valjda tako treba. Ne razumem se u to.
Volite i čuvajte decu. ❤️
Čedislavka Popović
I na kraju, jedna od pesama, autorke Crnogorčevic nosi naziv VASPITAČ JE BITI DIKA. Pa da li je stvarno DIKA – BITI VASPITAČ u Srbiji?
Tekst priredila: Mala škola
