Uz visoku drvenu ogradu ponosno je rasla prekrasna divlja ruža.
– Dobro jutro! – u osvit zore pozdravljalo bi je Sunce, a ona bi širom otvorila ružičaste latice umivene rosom.
– Dobro jutro, Sunce! – nasmešila bi se mašući mu prašnicima. – Hvala ti što si me probudio. Danas mi u posetu dolazi bubamara.
– Tu sam, tu sam, ružice! Jesi li dobro spavala?
– Nisam! Leva me je stabljika celu noć dražila. Bojim se da ću se razboleti.
– Ma ne, draga ružice, to je sigurno zato što ti je rastao nov pupoljak. Pogledaj kako je lep!
– Nov pupoljak? – zazuji pčela. – To me jako veseli. Čim se otvori, doći ću s kanticom po med.
– Samo izvoli! Uviek si dobrodošla na moje grane. Pošalji i svoje prijateljice!
– Zbogom, ružice, zbogom, bubamaro! Danas još moram obići tri cvjetne livade.
– Marljiva li stvora! – nasmiješi se Sunce i odskoči visoko, visoko na nebo.
