Vaspitačice moraju biti kao neke ptice, da znaju da lete, i da umeju da umire baš svako dete…
Nego, dan jedne vaspitačice ovako teče,
Krene mi dan već uveče, smisli, zapiši vezbe radi i duboko diši, zatim nađi garderobu za posao, koja se ne cepa, koja moze da izdrži svaku fleku, i da obriše i po suzu neku, da je otporna na lepak, bojice i tempere, odmah namestim mašinu da sve to sutra opere, zatim tuširanje, i jos nešto važno izguglam pred spavanje.
E tek onda u glavi haos se napravi, da li mi je u torbi sve, ustajem pregledam, ajoj setila sam se, važne papire sutra moram da predam, legnem pa opet skočim, uf zabolelo me nesto pa se i ukočim, kremu mažem pa sama sebi kazem, opusti se, spavaj stalno negde juriš, biće sve u redu kad se ujutru probudiš.
Čim sam legla već se čuje zvono, aj ustaj pa sve Jovo nanovo, pogledam na sat, mislim imam još vremena, još samo 5 minuta, dok sam se okrenula vreme mi odluta, ustaj brzo, spremaj se na brzaka vaspitačica mora da stigne kod svojih malih đaka, na vratima čekaju me nasmejana lica, ima tu i dete koje suze lije jer danas mu ni do čega nije, priđeš mu pitaš ga „boli li te nešto“, a on glavu okrene vešto pa glasno vikne „mamice“, al ti opet priđeš i brišeš mu suzice.
Radiš aktivnosti, pišeš im sve u portfolio, pomažeš i kolegi, jer te je fino zamolio, dok se okreneš vreme je za spavanje, sada menjaj pelene, pitaš se čije su sad ove patofne zelene, ne znam više ni sama kako pamtim sve bodiće, duksiće, dok im brišem nosiće.
Odjednom osećam kao da sam sama, ne čuje se više galama, dečica su zaspala, a ja sam na posao opet prionula, piši, lepi, seci i smišljaj nove aktivnosti deci. Kad poslu kraj dođe vreme je da se kući pođe.
Preuzeto: Priredbe, Pesme i Priče za decu, BUBA
