Dramatizacija priče: "Ogledalce", Grigor Vitez

Dečiji vrtić: “Mladost”
Grupa: srednja
Broj dece: 30
Datum rada: 22.10.2010.
Ime vaspitača: Olivera Cvejić,Ljiljana Ilić
Ime studenta: Snežana Crnogorčević 4/08
Tema: Dramatizacija priče: “Ogledalce”, Grigor Vitez
Mesto vaspitno-obrazovnog rada: Radna soba
Vaspitno-obrazovni cilj: 
  • Sticanje autonomije u izražavanju kroz sopstvenu aktivnost i delovanje
Vaspitno-obrazovni zadaci:
  • Upoznavanje dece sa odabranim tekstom iz književnosti, razvijanje potrebe za slušanjem i čitanjem putem dramatizacije
  • Spontano uočavanje i tumačenje postupaka književnih likova
  • Stvaranje takve atmosfere gde svako dete kroz sopstveno delovanje može da izrazi sebe
Oblici vaspitno-obrazovnog rada: Frontalni, individualni, grupni
Metode vaspitno-obrazovnog rada: Metoda pokazivanja, metoda razgovora
Sredstva vaspitno-obrazovnog rada: Ginjol lutke,ogledalo,plastelin,maska zeca
Pomoćna sredstva: Pozornica
Korelacija : Metodika upoznavanja okoline,likovno
MOGUĆI TOK AKTIVNOSTI:
UVODNI DEO
Sva deca su u radnoj sobi, dolazim kod njih, predstavljam im se, i postepeno ih uvodim u dramatizaciju priče”Ogledalce”. -Ćao drugari, ja sam Snežana, i danas sam došla da se malo družimo i da pogledamo jednu veoma lepu predstavu. Ali pre toga šta je ovo? (pokazujem na ogledalce) (ogledalce)
Tako je. – Kada se ja ovako ogledam,šta ja vidim u njemu?(sebe)
– Bravo. -Vidimo svoj lik.
-A kada bih na primer stavila ovu masku sta bi se onda desilo?
Stavljam masku zeca na glavu (vidimo zeca)
Tako je. – Takođe kada bih prišla svakome od vas pojedinačno, svako bi video svoj lik! Drugari, predstava koju ćemo sada videti zove se “Ogledalce”, i zato sam vam ja sve ovo pričala. U predstavi učestvuju zec, medved, veverica, medvedica i mali medvedić.
Pogledajmo šta se desilo!
CENTRALNI DEO:
Izvodim dramatizaciju priče”Ogledalce”:
Narator: Na šumskom proplanku u travi ležalo je ogledalce. Ko ga je izgubio, ne zna se. Možda pastirica koja je tuda prolzila sa stadom, možda lovac koji se tu bio spustio na travu da se odmori, možda deca koja su jednom tuda bila naišla – ko će znati? Tek ogledalce je ležalo i u njemu se ogledalo sad nebo, sad sunce, sad granje, sad oblak, sad ptica u letu…..
Jednog dana naiđe tuda zec. Spazi ogledalce, pogleda u njega i ugleda svoje uši, svoje brkove, svoje oči…..
Zec: -Oh, pa to je moja slika! Samo ne mogu da se setim kad sam je izgubio…..
Narator: Uto s obližnjeg drveta skoči veverica. Skok, skok, skok- i eto je kraj zeca.
Veverica: -Šta si to našao?
Zec: -Našao sam svoju sliku. Samo nikako da se setim kad sam je izgubio.
Veverica: -Daj da vidim!
Narator: Veverica pogleda u ogledalce i ugleda svoj lik
Veverica: Pa šta je to sa tobom, zar ne vidiš da je to moja slika? Evo, pogledaj ponovo!
Narator: Zec pogleda ponovo i ugleda svoj lik.
Zec: -Kojšta! Ti nisi pri sebi. Zar ne vidiš moje velike lepe uši na toj slici?
Narator: I dok su se zec i veverica tako prepirali, čuo to i medved koji je tuda prolazio, i približi se da vidi šta se dešava.
Medved: – Šta se dogodilo? Zašto se prepirete?
Zec: Ja sam našao svoju sliku, a veverica uporno tvrdi da je njena.
Veverica:- Nije istina, zec nije u pravu. Pogledaj pa ćeš videti da je moja (obrati se medvedu).
Narator: Uze medved ogledalce, pogleda i nasmeja se tako krupno i snažno da je sva šuma ječala.
Medved: Baš ste smešni, ne mogu da verujem!? Ha-ha-ha-ha! Pa vi se svađate oko moje slike! Slušajte neka se neko od vas samo usudi još da kaže da je to njegova slika. To je moja slika!
Narator: Naravno niko se od njih dvoje nije usudio da protivreči medvedu. Medved uze ogledalce, odgega u šumu i uputi se pravo svojoj kući. U kući su bila njegova medvedica i njihova dva mala medvedića.
Medved: -Gledajte, našao zec moju sliku u travi na proplanku, pa nastala svađa između njega i veverice. Svako od njih tvrdi da je slika njegova, sve dok nisam naišao ja, pogledao i video odmah da je to moja slika. Evo pogledajte!
Narator: Pogleda medvedica i reče
Medvedica: -Pa, naravno, to je medveđa glava. Kako su mogli samo tako glupo da tvrde?
Pogledše i medvedići redom i svaki izjavi:
Medvedići: -Pa to si ti, tata, dok si još bio mali, kao mi,ali nikako ni zec, ni veverica, ni bilo ko drugi.
Medved: -Tako je, tako je, sinčići moji! Vi ste još mali pa vidite umanjeno, ali se vidi da ste moja pamet i moja krv.
Narator: I medved obesi ogledalce na zid.
Drugari ova priča je baš lepa. -Koji likovi učestvuju u ovoj priči?
(zec,veverica,medved)
-Ko se prevario u ovoj priči?
(životinje)
-Bravo, i kako su se to one prevarile?
(svaka životinja je pogledala u ogledalo)
-I šta su onda videle?
(svoju sliku)
Drugari još na početku smo pričali šta mi to vidimo kada pogledamo u ogledalo.                     -Setimo se, šta to vidimo? (sebe)
Tako je drugari vidimo sebe tj. naš lik.
-I da li je onda to što su životinjice videle u ogledalu bila njihova slika ili je svaka videla samo svoj lik i ništa više?
(svoj lik)
Tako je drugari životinje su videle samo svoj lik i nisu znale da je to sasvim normalno. –Ko je na kraju ubedio ostale da je slika u ogledalu baš njegova?
(medved )
-Zašto, kakav je medved to bio pa su životinje morale da popuste?
( jak, hrabar)
Bravo. I ona su ga se plašile.
– Koliko je životinja bilo u ovoj priči?
(tri )
Kojoj vrsti životinja one pripadaju?
(divljim )
Bravo. –I koja vam se najviše svidela i zašto?
(medved jer je jak i hrabar)
ZAVRŠNI DEO:
Deca dobijaju plastelin da prave životinje koje su videla u predstavi. Delim decu u šest grupa, za svaki sto stavljam po jednu životinju za koju mogu da se odluče da prave.