Karakteristike dečjeg razvoja

Razumevanje opštih karakteristika dečjeg razvoja značajno je za onog ko se bavi vaspitno – obrazovnim radom

22

Karakteristike dečjeg razvoja, koje je potrebno poznavati radi uspešnijeg uticanja na njega, formulisane su i u obliku opštih zakonitosti psihofizičkog razvoja. Obično se navode kao: intermitentnost, alternativnost, konstantnost razvojnog reda, cefalo kaudalni i proksimo distalni pravac razvoja, razvoj od podjednake kontrole bilateralnih organa ka boljoj kontroli unilateralnih organa i tendencija eliminisanja suvišnog angažovanja mišića/Smiljanić: 1975,105 – 11/.

Intermitentnost u razvoju znači da dečji razvoj, naročito u prvim godinama, ne teče glatko i ravnomerno, već ciklično. Pojedini oblici ponašanja se pojavljuju i gube, da bi se ponovo pojavili i izgubili, međutim, ovi intervali se sve više skraćuju da bi se na kraju neki oblik ustalio.

Alternativnost u razvoju predstavlja pojavu da se razvoj raznih funkcija naizmenično smenjuju, odnosno, dok se u određenom periodu jedna funkcija naglo razvija, druge stagniraju. Na primer, kod neke dece se sposobnost za kretanje razvija na račun govora, ili obrnuto, tako da se ima „utisak kao da beba planski savlađuje jednu veštinu, a ostale ostavlja po strani, kako bi kad onu prvu usavrši mogla preći na druge“ /Smiljanić: 1975,107/.

S druge strane uprkos činjenici da dete raste i razvija se na mahove, neravnomerno, moguće je u ovom procesu uočiti i kontinuitet, koji se ispoljava u tome što se osobine, koje se uspostave u jednoj etapi, prenose i na sledeće razvojne etape, utičući na njih.

Emocionalna napetost, koju dete doživljava zbog nepovoljnih uslova u sredini u kojoj raste, ostavlja često neizbrisivi trag na njegovu ličnost. Zato je u vaspitanju neophodno uzimati u obzir kako ono što je aktuelno u razvoju (dati mu podršku i prilagoditi se ispoljenim karakteristikama), tako i ono što predstavlja perspektivu, što će nastati kasnije na temeljima koji se izgrade u ranom detinjstvu.

Sledeća bitna karakteristika dečjeg razvoja naziva se konstantnost razvojnog reda i znači da, bez obzira na činjenicu što se jedna deca razvijaju brže od drugih, odnosno, na istom uzrastu dostižu različite stupnjeve razvoja, razvojni red kojim se uspostavljaju funkcije (koje pretežno zavise od sazrevanja) ostaje nepromenljiv. Na primer, bebi prvo niknu sekutići, a zatim kutnjaci, dete prvo uočava razlike, a zatim sličnosti između stvari, prvo je u stanju da nacrta krug, zatim kvadrat, a tek kasnje romb, prvo se završava akcioni stadijum mentalnog razvoja, zatim ikonički i na kraju simbolički, itd..

Međutim, svako dete ima svoj sopstveni ritam razvoja, kojim prolazi kroz pojedine stadijume, isto kao što se deca razlikuju i po nekim drugim kvalitativnim karakteristikama, na primer karakteru i temperamentu. /Ivić i dr.: 1983, 15-7/.

Jedna od najopštijih zakonitosti u razvoju odnosi se na njegov pravac koji teče cefalo – kaudalno i prksimo – distalno.

Cefalo – kaudalni pravac razvoja, znači da se on odvija od glave ka repu, odnosno, u slučaju čoveka, od glave ka donjim ekstremitetima, što se ogleda u dečijem fizičkom, motornom i senzornom razvoju. U prenatalnom razvoju prvo se uobličava glava, posle rođenja dete prvi put pobeđuje zemljinu težu tako što podiže glavu, a osetljivost na dodir i bol se prvo javlja u predelu usta i nosa.

Proksimo – distalni pravac razvoja znači da razvoj ide od bližeg kičmenoj moždini ka onome što je udaljenije od nje , što se odnosi na motorni i senzorni razvoj. Na, primer, motorna kontrola se brže postiže nad onim delovima tela koji su bliže centralnoj osi nego dalje od nje.

Zato, ako znamo da se sitni mišići šake, budući udaljeni od glave i kičme razvijaju relativno sporo, onda će to,u likovnom vaspitanju, značiti da detetu treba dati veliki papir i zadovoljiti se krupnim šarama koje će “vući iz ramena”.

Tok razvoja od podjednake kontrole bilateralnih organa ka boljoj kontroli unilateralnih organa. Ova zakonitost se odnosi na motorni razvoj i sastoji se u tome što dete, koje je posle rođenja uglavnom simetrično (kako u anatmskom pogledu, tako i fiziološki i funkcionalno), postepeno postaje asimetrično ili uni lateralno, odnosno, spretnije se služi jednom, najčešće desnom rukom, što važi i za nogu i oko. Kasnije se zapaža da je jedna čitava strana tela razvijenija od druge.

I na kraju, kao uočljivo svojstvo dečjeg razvoja, javlja se i tendencija eliminisanja suvišnog angažovanja mišića, karakterističnog naročito za motorni razvoj, koja se izražava u sklonosti mlađe dece da za vršenje neke radnje angažuju znatno više mišića nego što je neophodno, kao i da na nju troše više energije. Da bi dohvatilo igračku u prvoj godini života, dete ne pokreće samo ruku nego i čitavo telo, a kasnije, kada počne da piše, snažno steže olovku pritiskajući njome podlogu više nego što treba. Kasnije se pokreti redukuju na one koji su potrebni , a korišćenje snage postaje ekonomičnije.

Razumevanje opštih karakteristika dečjeg razvoja značajno je za onog ko se bavi vaspitno – obrazovnim radom iz više razloga.

Pre svega, to je potrebno da bi postupak sa detetom bio prilagođen njegovim mogućnostima i potrebama, a zahtevi koji se postavljaju, odmereni, ni preteški ni prelaki. Drugo, da bi se pružila podrška dečjem razvoju u optimalnim periodima (što je uslov da efekti tog uticanja budu pozitivni), neophodno je dobro poznavati vreme pojave i redosled razvoja funkcija.

I kao što ističe E. Herlok, poznavanje normalnog toka razvoja omogućava svima, koji se bave decom, da blagovremeno pripreme dete za promene do kojih će doći u njegovom organizmu, interesovanjima i ponašanju, čime se mogu ublažiti mnoge teškoće u prilagođavanju. S obzirom da se periodi razvoja pravilno smenjuju i, u većini slučajeva, javljaju u određenom uzrastu, moguće je postaviti standarde šta se može očekivati na kojem uzrastu /1970, 32- 3/.

Tekst pripremila Mala škola

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komentar
Ovde unesite svoje ime