Dragi moji roditelji evo mojih želja:
Dragi mama i tata, ja danas polazim u prvi razred škole. Službeno postajem đak-prvak. Znam koliko se trudite oko mene i mog učenja. Znam da je učenje važno. Ali, ako je moguće, savetujem vam da pročitate ova mala pravila koja će nam pomoći da shvatimo to, kako škola i učenje služe nama, a ne mi njima.
1. Ja nisam ocena koju dobijem. A ni vi. S toga, kad koji put dobijem dvojku (ne trojku), ako me učiteljica opomene ili ako vas pozove u školu jer sam nešto pogrešio: ponašajte se mirno i hladnokrvno! Niko nije umro, i sutra će izići sunce na nebu. I ja imam pravo pogrešiti. Ne kontrolišite opsednuto moe ocene. Ne pitajte me uvek samo za moje zadatke. Ponavljam vam: Ja nisam ocena koju dobijem.
2. Ne sviđa mi se to da vam saopštim ocene mojih kolega koje su oni dobili. Odvratno mi je ako me pitate: ko je od njih dobio bolju a ko lošiju ocenu od mene. Vi imate jedno dete, mene. Jedan sam i poseban. Ne sviđa mi se to da me upoređujete s ovim ili onim kolegom na bazi ocena. Ako ne razumete dobro, zašto? ponovno pročitajte prvu tačku.
3. Ujutro, ako je moguće, usporimo ritam. Ponekad mi se čini da sam vaša igračka. Budite me, dižete me, oblačite me, obuvate me, perete mi zube, ubacite me u auto. Jedinu reč koju mi uspete reći je: požuri, kasniš.. Možemo li malo usporiti. Inače ujutro sam toliko stresan da će me kroz koju nedelju zaboliti želudac ili će me pogoditi neka druga psihička poteškoća.
4. Nadovezujući se na točku 3: Lepo je se probuditi ujutro i videti nasmejano lice roditelja. S jednim milovanjem po glavi. S ugašenom televizijom. S isključenim mobilnim telefonima. Tako imamo vremena za reći jedni drugima: dobro jutro. Moći ću vam poveriti šta me muči i u školi čeka. Tada me možete pogledati u oči i nasmejati se. Možda mi tata može ispričati koju šalu, mama zagrliti i pomilovati. A ja, ne znam kako vam reći, odmah se osećam bolje. Dođe mi da se nasmejem i s vama skupa izađem iz kuće.
5. Kad me pratite u školu setite se da ja ne idem u rat. Niti vi. Zato na ulaznim vratima škole, dovoljan je jedan poljupčić sa željom za sretan dan. Ne koristi ništa ako se i deset puta poljubimo i dvadeset puta zagrlimo. Stisnete mi ruku i pustite je, zatim ponovno stisnete. Kao što ne koristi pratiti me pogledom dok ulazim stepenicama u školsku zgradu dok uđem u učionicu, potom dotrčati do prozora učionice i kroz staklo beskrajno mahati i pozdravljati. Istina je: 2 ili 3 dana to može biti lepo i ugodno, ali dalje ničemu ne služi. Tvrdim vam da neću, sa stepenica koje vode na prvi sprat, pasti u prazan prostor i umreti. Zato, budite vedri i zadovoljno idite na posao. Kad školsko zvonce da znak za završetak nastave, budite sigurni da ćemo se naći na izlazu nasmejani. I bićemo svi zdravi i spašeni.
Čini mi se da je to sve. Budite mirni. Škola će mi biti dobra i korisna. I vas će usrećiti. Lepo je rasti.
