Dramski tekst u stihu
Bubamara 1:
Zelena trava,
Zeleno more,
Zeleni grašak,
zelene gore !
Najlepša na svetu
je zelena boja,
A sada je, eto,
postala moja.
Oho, postala sam zelena,
a to je najvažnije ! Hoho !
Kad me opet ugleda skakavac,
od čuda će premašiti svoj
poslednji rekord u skakanju !
Bubamara 2
Ne dam svoje tačkice
za zelenu boju,
Haljina mi crvena
posebna u kroju.
Deca mi se raduju,
Tačkice mi broje,
Dobro reče skakavac :
”Hopa! Svakom nek je svoje.”
Narator:
Može li puž postati ptica,
Petao vuk, a gavran lisica ?
Pliva li kokoš, a prase svira
Dal pesma žabe u srce dira ?
Možeš li zamisliti sliku gluplju
Od srne što čuči ko ćuk u duplju.
Ili lava što travu pase,
Ili cvrčka što goni prase ?
Sve što se u prirodi zbiva
Skladnu neku namenu ima!
Tekst: Zlatko Pibenik
Dramski tekst u prozi
1. – „Dosadile su mi te crne tačkice“ – reče bubamara svom susedu – zelenom skakavcu. „Ne dopada mi se da svako dete kojem sletim na ruku broji tačkice, koje su sasvim nepotrebne“.
– „ Naprotiv“, odgovori joj sused skakavac, „ove crne tačkice Vas posebno ističu. Ja bih bio veoma srećan da imam takve tačkice, a ne da sam ovako obično zelen“.
– „Ah, zelena boja je najlepša na svetu!“ uzviknu nezadovoljna bubamara. „Pogledajte samo, Vi ste zeleni, trava je oko nas zelena…. Pa meni se čini da je čitav svet zelen! Oh, da sam bar i ja zelena..“
Hop – skoči skakavac. Isuviše je dugo mirovao, pa ga je ponovo uhvatila želja da skakuće.
2. Bubamara pogleda čežnjivo za njim i polako odleti do susednog potoka. Tamo sede na travicu koja je rasla koso pod vodom, te se stade ogledati u bistom potoku. „Tačkice mi se ne dopadaju, pa gotovo!“ – reče ona glasno. – „U dućanu kod svrake bila je izložba uzoraka za haljine i ja nisam videla ništa tačkasto. Baš sam staromodna.“
No, slučaj je hteo da je u travi pored potoka ležao slikar. Bio je mlad i lep, a još pored toga i pravi slikar (iako mu kosa nije bila dugačka a o bradi da i ne govorimo). Ležao je na travi i gledao svojim plavim očima u nebo. Nešto dalje, stajala je na stalku njegova nova slika a pored nje boje.
Bubamara je opazila slikara, a što je još važnije, puno lonče zelene boje. Njena želja da postane zelena, bila je tako velika, da se popela na ivicu lončeta i nasumice se obrušila u malo zeleno more.
Slikar se polako uputio prema slici. Primetio je da se u lončetu punom zelene boje nešto mrda. Pomislio je odmah, da je u nj upala neka buba. Pažljivo, pomoću grančice, izvadio je bubamaru iz lončića i stavio je na list da se osuši. Bubamara se sušila i njeno veselje zbog boje je bilo veće od pretrpljenog straha.
– „Postala sam zelena! To je najvažnije!“ – mislila je ona. „Eh, kad me ugleda sused skakavac, od čuda će oboriti svoj poslednji rekord u skakanju.“
Ona još jednom zahvalno pogleda lepog slikara, koji o svemu tome nije ništa znao, pa odleti do svog stana u blizini velikog krastavca.
3. Bilo je žarko popodne i mnogo se bubamara okupilo po listovima i travama. Zelena bubamara banu među njih, ali je one i ne primetiše.
– „Hej sestrice“ – viknu ona – „Zar me ne prepoznajete? To sam ja, vaša drugarica. Jedino sam promenila boju. Evo, vidite postala sam divno zelena! Baš mi lepo stoji, zar ne?“
Bubamare je tek tada stadoše gledati, a najstarija među njima reče: „Nisi ti nikakva bubamara, nego običan ružni, zeleni insekt. Gde ti je lepa crvena boja i ko ti je izbrisao divne crne tačkice? Prava bubamara ne menja svoj lik.“ „ Tako je!“ – rekoše i ostale bubamare, pa krenuše svaka svojim poslom.
4. A zelena bubamara ostade nesrećna na zelenom listu i niko je uopšte nije ni primetio. Možda zato što je i list bio zelen, a možda eto, nikome nije stalo da je vidi.
„Postala sam ono što sam želela“ – mišljaše ona – „pa ipak nisam ni najmanje srećna. Zar niko ne primećuje moju lepotu? Pričekaću radije dok se skakavac vrati.“
No, skakavac se vratio, po običaju kasno popodne i bio sav iznuren od skakanja.
– „Skakavče, susede dragi!“ – zovnu ga bubamara. On je u prvi tren i ne primeti, a kasnije je dugo, dugo gledao.
– „Šta ste to učinili od sebe?“ – poviče on zatim – „zar ne znate da je prirodna lepota kudikamo vrednija od lažne. Smesta skinite tu ružnu zelenu boju!“
– „Plašim se da neću moći“ – odgovori bubamara tužno. „Mislila sam da je lepše biti zelen, a sada sam eto, duboko razočarana. Šta da radim, dragi susede?“ – „Eh“ – reče skakavac razmislivši – „Sačekajte dok padne kiša. Ona će sa Vas sprati ovu neprikladnu boju, ponovo ćete biti u crvenom odelu sa crnim tačkicama.“
– „To je pravi savet!“ – reče bubamara oduševljeno.
Skakavac ode na spavanje, a bubamara je čitavu noć provela na listu, ali kiša nikako da padne.
5. Konačno, drugog dana oko podne, pala je kiša i sprala svu zelenu boju sa bubamare. Crne tačkice zablistaše starim sjajem i skakavčev savet se pokazao odličnim.
Ponovo se bubamara šalila sa sestrama i ni po čemu se od njih nije razlikovala.
6. Jednog jutra, rekla je bubamara skakavcu:
– „Znate, dosadile su mi ove crne tačkice. Kako bi bilo da zamolim slikara da mi ih oboji žuto?“
– „Vi nikad niste zadovoljni“ – reče skakavac zaprepašćeno.
– „Možda“ – reče bubamara – „ali hoću da se razlikujem od drugih.“
– „Bubamara ostaje bubamara, a skakavac ostaje skakavac.“ – reče debeli puž, koji se našao u blizini. – „Tačke i boje nisu važne, u to možete biti sigurni.“
No, bubamara ga više nije slušala, a i skakavac je bio već daleko – upravo je obarao svoj poslednji rekord u skakanju.
Tekst: Sunčana Škrinjarić.
