Pričamo o bezbednosti prostora ustanova u kojima borave deca kao i o prekobrojnim grupama dece samo kad se desi neki incident, kojima smo nažalost svedoci prethodnih dana.
Šta to određuje da li je neki prostor bezbedan i još bitnije ko to određuje? Da li roditelji dece treba da se bave time? Da li su samim tim i deca bezbedna? Da li program rada prati bezbednost dece?
Na roditeljima sigurno jeste da prijave ako nešto primete.
„Ali to ne bi smelo da ostane samo na njihovoj brizi, nisu oni ti koji treba da vode računa, već inspekcija, institucije koje bi trebalo da vrše i naknadne nadzore nad tim šta se dešava u vrtićima. Odgovornost je na direktorima i upravi, najmanje je na roditeljima“, kazala je Gordana Plemić iz udruženja Roditelj za N1.
Ipak u stvarnosti grešku mora preuzeti na sebe i živeti sa tim, bio kriv ili ne, onaj ko je ustvari najmanje kriv. Obično to bude vaspitač – „kolateralna šteta.“ Čini li se i vama tako???
I nažalost samo kada se dese neki pretužni događaji, gde su akteri deca, svi mi se počnemo preispitivati i osuđivati u nedogled a obično tada bude kasno.
Pročitajte i tekst naše čitateljke, Ljiljane Nenadović, povodom stanja u našim vrtićima koji će nas sve navesti da se zapitamo da li vaspitač treba da bude robot i da ostvaruje nemoguću misiju u grupi od 30 i više dece??
„40 godina svakodnevnog stresa u prekobrojnim grupama od 30-56 dece. Šta da kažem. Od juče u penziji. Svanuo mi je novi bezbrižan dan! Dišem drugačije, ne razmisljam ne tresem se, ne strahujem! Programi traze od vaspitača razne, nekada nepojmljive stvari. Sve na raspolaganju i dohvat ruke deci (prirodni materijali, tehničke stvari, biljke, životinje, sitni konstruktori, bockalice itd.)
PA LJUDI DRAGI, NE POSTOJI TAJ VASPITAČ, NITI RODITELJ KOJI CE DRŽATI POD KONTROLOM 30 I VIŠE DECE! DA LI ZNATE ŠTA ZNAČI U GRUPI IMATI BAR DVA, A ČESTO I VIŠE DECE SA AUTIZMOM, RAZVOJNIM POREMEĆAJIMA, DAUNOVIM SINDROMOM?….. TO JE NEMOGUĆA MISIJA.
Toj deci je non stop potrebna pažnja i neprekidna podrška.
Ma hiljadu situacija ima.“
