Dobar dan, ovde majka jedne devojcice – “najgora” majka.
Etiketu najgore majke sam dobila onog trenutka kada jednostavno nisam dozvolila da bilo ko mom detetu od dve godine lakira nokte, šminka ga, pravi klovna od njega, da mu telefon kako bi bilo mirno ili ga opterecuje nebitnim stvarima! Ja je čuvam 24 sata, ja je vodim svuda sa sobom, ja sam je rodila, ja određujem šta sme, šta ne!
Živimo u jednoj manjoj seoskoj sredini i, kako su se pogospodili svi, zaboravljaju pravo seosko uživanje, jednostavno im je lakše da tutnu detetu telefon u ruke, nego da sa njim trčkaraju po dvorištu, pazeći da se ne povrede. O kulama u pesku da ne govorim. Sedele smo jednom u pesku, pravila sam joj kulu, dete je ručicama tapšalo i vrištalo od sreće “To mama, kako je velika i lepa”. Mislim da je ceo komsiluk čuo njenu sreću.
Na kapiju ulazi baka, uz reci: “Jao, pogledaj kako si prljava, pa sva si od peska”. Začuđeno sam je pogledala, rekoh joj: “Srećna je, neka je”.
Sledećeg puta je moja devojčica sva srećna trčala za kucom, vičući Av, av, kuca, vidi baba Kiću. Ljutito joj je uzvratila: “Ostavi to kuče, možda ima buve, odlazi da opereš ruke.”
Tada sam već bila ljuta: “Ostavi ti nju, pusti je da bude dete, da ima detinjstvo, neka trči, neka viče, neka se prlja, srećna je, svakako je bolje od telefona u rukama”.
Naljutila se na mene toliko da naredne dve nedelje nije dolazila. Ja sam ona majka koja će detetu od dve godine dati paricu da u samoposluzi plati teti smoki i koja će pustiti dete da gricka taj smoki do kuće iako je pipkala novac. Ne želim da je opterećujem pranjem ruku na svakih 5 minuta. To što živimo na selu ne znači da treba da budemo prljavi, jednostavno želim da naučim dete prirodi.
Neki mi se dive, jer – Kako zna da treba da kaže “hvala”. Kako zna da se u prodavnici kupuje samo jedan smoki ili samo jedna lizalica? Kako zna šta je ruka, noga, oko, uvo, kosa? Kako tvoje dete sve to zna? Pomislih – valjda je to normalno, ali ipak samo rekoh mirnim tonom, jer sam se već pomirila sa tom etiketom najgore mame i shvatila da me niko sem doktorke koja ima stav “tako treba, tako se stvara imunitet, eto ti dokaz – nikada nije bila bolesna” ne razume. Sve zna jer joj, umesto tableta i telefona, kupujem slikovnice, i umesto lakiranja noktiju idemo u šetnju, i da, rekoh im, znam često i mnogo da pričam: “Nemoj to, srećo, nije lepo”.
Sve svoje slobodno vreme ulažem u nju, u igru sa njom, u spremanju gibanice koju voli ili čorbice od zelja koju takođe obožava. Ljudi moji, nema ničeg lepšeg od večeri kada mi ona zaspi na krilu slušajuci priču za laku noć. Tako je ponekad gledam i zapitam se ima li šta vrednije od sreće mog deteta, od njenog osmeha kad trči za kucom ili se igra u pesku? Načini vaspitanja su drugaciji, ne osuđujem one koju daju detetu telefon, ali samo mi je na neki način žao te dece, jer 80% njih ne govori lepo, ne vidi najbolje.
Odvojte bar sat vremena dnevno da popričate sa svojom decom, videćete koliko deci to znači! I naučite decu da poštuju druge, da dodaju baki jabuku koja joj je ispala, ili nađeni limun u samoposluzi vrate na mesto, jer se tako postaje.
