Narator:
U životinskoj školi, na odmoru, đaci-prvaci međusobno su se upoznavali, svako je od njih pričao o o sebi – gde živi i šta najviše voli.
Zec:
Ja u polju živim – rekao je zec – više od svega na svetu volim mamu i šargarepu.
Majmunčić:
– A moj stan je na granama kokosove palme – rekao ie majmunčić.
– I meni se strašno sviđaju banane.
Narator:
Zatim su govorili slončić i mišić, ježić i žapčić.
Jedino je kengurčić ćutao kao zaliven.
Zec:
– A gdje ti živiš? – pitao ga zečić – možda si ti… beskućnik?
Kengurčić:
– Ja nisam beskućnik. Ja živim… kod mame… u torbi…
– uvredio se kengurčić.
Slončić:
U torbi? – nepoverljivo je zavrteo glavom slončić. – a kad tvoja mama skače, skakuće, sediš li i onda tamo?
Kengurčić:
– Napavno! Ja u toj torbi spavam – odgovorio je kengurčić.
Ježić:
– Znači, ti živiš u… skakutavoj kućici? Pa, lepo! – uzviknuo je ježić.
Žapčić:
– Kakav krasan kre-krevet! – zakreketao je žapčić.
Narator:
I sve su se životinje-prvaci složile s tim.
Tekst preuzet sa interneta.
