Bilo je hladno zimsko doba. Napolju je vetar nosio dražesne pahuljice. Svaka je razdragano plesala. Izvodile su razne okrete kroz vazduh. Divile su se prizoru prirode koja je veličanstveno čekala na njih.
-Hajde da sletimo na drveće – uzviknula je jedna.
-Želim da dotaknem ponosnu iglicu jele i pokrijem je svojim belim skutom.-
-Hajmo… – složile su se i ostale i krenule za njom. Samo je jedna pohuljica krenula u drugom pravcu.
-Hej, gde ćeš?-u horu je sledelo pitanje.
-Idem do onog dečaka, sa sankama, koji nestrpljivo čeka sneg.
Pahuljice su se zagledale u pravcu gde je letela njihova drugarica.
I zaista, ispred jedne kućice pored sanki stajao je dečak koji je tužno gledao u nebo. Ispružio je ruku preda se kao da ih je čekao…
Njihova drugarica je prva sletela na dečakov dlan.
-Pahuljica…- uskliknuo je dečak od sreće. Pahuljica je zatreptala od ushićenja. Uživala je u dečakovom oduševljenju.
-Nekog sam učinila srećnim – zadovoljno je promrmljala. Pomilovala je dečji dlan izražavajući svoju ljubav, jer ljubav treba ljubavlju da se uzvrati, zar ne?
