Legende o Svetom Savi

Srbe Kosovce snađe jedne godine strašna nevolja. Zađe neka boleština među njihova velika stada, te im ovce stanu naglo manjkavati. Oni se počnu moliti Svetome Savi da im pomogne u nevolji i da im sačuva stada. Sveti Sava primi njihovu iskrenu molitvu, obuče se u kaluđersko odelo i krene sa svojim ocem Svetim Simeunom među Kosovce.
Idući tako prođu pored dva rođena brata koji su baš tada delili imanje što im je od oca ostalo. Sveti Sava prođe pored njih i ne kaže im ništa. To padne u oči Svetom Simeunu pa upita Svetog Savu: “Zašto, sinko, ništa ne kaza onoj dvojici pored kojih malo pre prođosmo kad ništa rđavo ne činjahu”. Sveti Sava odgovori ocu: “Ti, oče, reče, da oni ništa rđavo ne činjahu, a zar ne vide da dele imanje koje im je od oca ostalo, a time između sebe svađu, mržnju, zavist, pakost, te će tako brzo osiromašiti i nikad više neće živeti u bratskoj slozi, miru i ljubavi. Eto zato ih ne pozdravih, kad pored njih prođoh.”
Putujući tako prođu pored nekoliko ljudi koji su sedeli kraj kazana i pili rakiju. Sveti Sava prođe i pored njih i ništa ne progovori. “A zašto, sinko, ovima ništa ne reče, kad ljudi mirno seđahu”? – reče Sveti Simeun Svetome Savi. Ti, oče, reče, da su to mirni ljudi, a ovi su najnemirniji od svih ostalih koje može zemlja da rodi. Sede, besposliče i piju otrovnu rakiju, pa se povazdan grde, psuju i biju, pa posle od njih imaju muku i Bog i dobri ljudi. Zato ih ne pozdravih, kad pored njih prođoh.”
U staro vreme ljudi nisu ovako orali, niti su žene ovako tkale, kao danas. Ljudi su orali sve s jednog kraja, tj. isterivali brazdu do na kraj njive, pa vraćali volove, obarali ralicu i, vukući je preko neorane njive, vraćali opet na isti kraj. Žene su tkale sve s jednog kraja, tj. proturale čunak kroz zev, pa prekidale žicu, menjale zev (ukrštale ga) i opet vraćale na isti kraj.

Čunak  je donedavno bila drvena alatka vretenaste forme na koju se namotavaju niti osnove na razboju. Njegova funkcija je da horizontalnim kretanjem tamo-amo po razboju, provuče niti osnove kroz zevove i tako olakša i ubrza proces tkanja.

Zev – Vekovima su osnovine žice bile prebirane prstima, podizanjem svake žice pojedinačno. Uvođenjem jedne vrste daščica koje su omogućavale da se odjednom podigne grupa osnovinih žica i tako formira zev, proces tkanja se umnogome usavršio, ali je još uvek konstantno zapošljavao jednu ruku tkača. Da bi tkač oslobodio obe ruke bilo je potrebno otkriće i primena točka i poluge.

Kad je Sveti Sava putovao po narodu, učeći ga, njemu se ta radnja, i kod orača i kod tkalje, nije svidela. Zato pouči orača kako će da ore s obe strane, a i tkalju pouči kako će da tka s obe strane, a da ne prekida žicu. Oni mu zahvale na pokazivanju, a on ode dalje.
Posle nekog vremena, Sveti Sava, prerušen, navrati se u isto mesto i zateče onog istog orača gde ore s obe strane. “A ko ti pokaza, brate, te tako oreš s obe strane?” – upita Sveti Sava orača. “Jedan čovek, Bog da ga živi, prođe ovuda, pre nekog vremena, pa mi pokaza” odgovori seljak. – Posle ovoga Sveti Sava ode onoj istoj tkalji i upita je: “A ko ti, snašo, pokaza da tako tkaš s obe strane?”- “Ko da mi kaže? Sama ‘žena radinica; ovo sam sama izumela” – odgovori tkalja ponosito.
Sveti Sava, posle ovoga, reče oraču: “Da Bog da što za dan uradiš za godinu ti bilo dosta za jelo!” A tkalji rekne: “Da Bog da, što za godinu uradila pod mišku ponela!” I kako je rekao Sveti Sava, tako i osta.
Uhvati Sveti Sava jagnje, pa ga hitne preko crkve. Dok je ono padalo, ovca se ne beše s mesta maknula. Pošto jagnje pade na zemlju na noge, Sveti Sava ga blagoslovi, da prohoda odmah, čim se ojagnji. Tako je bacao i ostale životinje; pa koja je dole pala na noge, tu je blagoslovio, da odmah pođe, a koja nije tu je osudio da prohoda tek posle dužeg vremena iza rođenja.
Kad je završio sa svima dođe red i na čoveka. Ali kad uze dete od žene, ona će mu: “Ček, Boga ti, da se ne ubije!” – pa otrča na drugu stranu crkve, te dočeka dete u krilo. Sveti Sava se veoma nauti na to, pa joj reče: “Nosaćeš ga tako najmanje godinu dana.” Stoga dete ne može prohodati pre godine.
U vreme kada je Sveti Sava išao po zemlji, u Tršiću je na reci Žeraviji, na mestu zvanom Plandište, bila sta ra vodenica. U toj vodenici su živeli anatemi. I kad je Sveti Sava naišao na ovu vodenicu, on u njoj zateče dva anatema između kojih je gorela vatra. Ne znajući za vatru, Sveti Sava prіupita šta je to. Oni mu odgovoriše. Onda Sveti Sava zaište od njih vatre za ljude, videći da bi ona bila veoma korisna. “Nije to za ljude”, – rekoše mu anatemi i odbiše ga.
Sveti Sava je tada odlučio da im vatru ukrade. Pričao je neko vreme sa njima, ali je pri tom svoj štap gurnuo u vatru i pustio ga da se razgori. Kad se štap razgoreo, Sveti Sava se pozdravi sa anatemima i ponese štap.
Anatemi, videći da se Svetom Savi puši štap, pojure za njim da mu otmu vatru. Videći da će ga stići, Sveti Sava udari štapom o kamen i naredi: “Beži, vatro, u kamen!”
Posle je Sveti Sava iz kamena iskresao vatru i dao je ljudima. Od tog vremena ljudi krešu vatru iz kremena.
Kada je Sveti Sava putovao po zemlji, pođe jednom kroz neku šumu i najedanput iskoči pred njega vuk, koji mu odmah zađe za leđa. Sveti Sava okrene se da vidi kuda vuk ode. A kad ga vide pored sebe, đe baš u njega gleda, on se malo poplaši pa počne ići napred, a vuk pođe za njim. Tako ti ova dva druga pozadugo putovaše dok ne stignu do jednih torova. Tu u blizini zaustave se. Sveti Sava počne ložiti vatru, a vuk je neprestano više njega stajao. 
Kad Sveti Sava naloži vatru, onda poviče: “Valaj. Drruže, baš nam je ovde dobro, još samo kad bi imali mesa, ne bi nam trebao divniji i lepši konak”. Čim to vujo čuje, on se zaigra, pa pravo odleti torovima. Tu ti vujo probere najbolju ovcu, uprti na leđa, pa nos, nos pravo Svetom Savi, i kada stigne do njega domah je zakolje. A Sveti Sava odere je pa oseče sebi ponajbolji komad te ispeče na vatri, a ostalo dade svome drugu; pa ga još blagoslovi i celu njegovu pasminu da vazda u plenu izbiraju najbolje ovce. Te od tada je ostalo da vukovi probiraju i hvataju najbolje ovce.
Ukrao đavo od Boga sunce, a Bog poslao Svetog Savu da mu ga kakogod uzme. Jedanput stajali Sveti Sava i đavo kraj dubokoga mora. Tu je bilo i sunce na koje je đavo neprestano motrio da ga ko ne uzme. Radi bolje sigurnosti on je pljunuo pored sunca i rekao: “-Ako bi ko došao da ukrade sunce, ova pljuvačka da se pretvori u pticu, pa ta ptica, krečeći, da me zovne.” Đavo je napravio i vuka od zemlje, ali nikako nije mogao da mu dade dušu i da ga oživi. Molio je Svetog Savu da on to učini, ali mu je svetac za to tražio sunce.
Kad je jednom đavo zagledivao vuka, Sveti Sava namah vikne. “Tut, vuče, na oca!” Vuk oživi i jurne na đavola, a đavo se uplaši i skoči u more. Sveti Sava brzo prekrsti štapom i na moru se stvori led od deset pedi debljine. Sad Sveti Sava brzo uzme sunce i stane s istim bežati k Bogu. No, u koji je mah on uzeo sunce, u taj se mah od one đavolje pljuvačke stvori svraka, koja počne jako da kreči. Čuje to đavo u moru i po tome dozna da mu je sunce uzeo Sveti Sava. Zato brzo potrči gore, i kad udari na led on stane lupati glavom i nogama dokle ga nije probio. Sad poleti što brže može da stigne Svetog Savu sa suncem. I kad je Sveti Sava taman stigao do Boga i dao Bogu sunce, đavo ga baš tu stigne i uhvati za taban, sa koga mu skine punu šaku mesa. Tada Bog blagoslovi da odsada svi ljudi imaju neravne tabane. A tako je đavo stvorio vuka i svraku, te ni jedno ne valja.
 
Udruže se Sveti Sava i đavo da čuvaju stoku. Sveti Sava čuvao je ovce, a đavo Koze. Sveti Sava muze ovce i mleko mu belo, a đavo muze koze i mleko mu crno. Sveti Sava ošiša pozadi ovce da mu ne pada svašta u mleko, a đavo usijao gvožđe pa žari kozama kolena, kad legnu da ne prijanja za njih štošta. Jedanput uđe Sveti Sava u tor, a sve ovce ustanu pred njim, samo jedna ostane ležeći. Onda Sveti Sava rekne: “Što ti ne ustaješ crna”? Ovca u čas pocrne i od nje su crne ovce. Sa đavolom se dogovori da po redu vraćaju stoku. Tako dođe red na đavola, i, dok je on vraćao stoku, Sveti Sava ugrabi oči đavolu i prekrsti mu mleko, te ono postade belo k’o i u ovaca. I još mu ugrabi višu polovinu stoke, te je potera sa svojim ovcama. I od toga, što je oteo Sveti Sava od đavola, ostale su naše pitome koze; a što je ugrabio đavo i oterao, to su divokoze. Među njih se pomeša i jedna ovca, i od nje postanu srne.
 
 
Bio jedan čovek, puka sirotinja. Tako jedanput ga natera glad te uzajmi od jednog seljaka torbicu kukuruza, pođe u mlin da ih samelje i decu prehrani da ne svisnu od gladi. Kad dođe u mlin ali jedan zasuo pre njega pšenicu da melje, te ga ne htede propuštati da ono malo kukuruza samelje, pa morade pričekati dok on samelje svoju pšenicu. Pošto se pšenica samelje, ode onaj čovek spremiti konja da nosi pšenicu kući. U tom se i kukuruzi onoga siromaška samelju. 
Siromašak zamoli onoga čoveka da stavi i njegovu torbicu na konja do kuće. Čovek uzme torbicu, te je stavi na konja i tako obojica pođu kući. Kad siromašak bude nadomak kući, zaište od njega svoju torbicu, ali se onaj na njega izbeči govoreći: “Haša, ti meni nijesi ništa dao”. U tom se trenu stvori Sveti Savo, pa prekrsti štapom onoga bezdušnika, te se na mestu skameni. Onda Sveti Savo zapovedi onome siromašku da uzme konja za povodac, pa da vodi kući i konja i pšenicu. Siroma to jedva dočeka.
Share on facebook
Podeli