(LICA: NARATOR, MITAR, STANA, SVETI SAVA – PRERUŠEN U PROSJAKA )
NARATOR:
Sveti Sava je rodonačelnik srpske književnosti, utemeljitelj srpske crkve i prvi srpski prosvetitelj. Pored toga, bio je i veliki čovekoljubac i zaštitnik siromašnih. O njemu je stvoren kult iz kojeg će nastati mnoge legende i razna predanja u kojima se on javlja kao onaj koji čini čuda i velika dela. U mnogim predanjima je prikazan kao veliki mudrac i zaštitnik: kažnjava varalice, pohlepnike i lažljivce, a nagrađuje uboge i siromašne. On je svemoćan i ima moć preobražavanja: čas je kaluđer, čas pastir ili prosjak, samo da bi se što više približio ljudima i da bi ih lakše iskušao.
Sirotinjska kuća. U sobi je žena. Beba spava u kolevci. Žena struže koru od cera, da bi od nje napravila pogaču.
STANA:
Eh, sirotinjo! U zao čas si nas pogodila! Sada, kad počinje zima, da ostanemo bez kore hleba! (Skreće pogled ka kolevci u kojoj spava dete. Uzdahne duboko i nastavlja sa radom.)
MITAR:
(Ulazi u sobu. Hramlje. Hoda uz pomoć štapa. Ruke mu se tresu. Nosi drva za ogrev i ostavlja pored ognjišta. Drhti od zime i govori):
Bogami, hladno je! Sneg veje i veje! Nema više lepog vremena. Što je bilo, bilo je! Šta smo uradili, uradili smo!
(STANA struže koru, od nje mesi pogaču i zabrinuto vrti glavom. Pored toga, Stana može da prede ili plete.)
MITAR:
Samo da ne potraje dugo, kao lani! Tad smo bili sami i nekako smo preživeli, snašli se… trpeli… ali sada… (prilazi kolevci) sada imamo prinovu, sina, božji blagoslov… Bog nam je, posle toliko vremena dao sina, samo da nam ga sada ne uzme k sebi…
STANA:
(Uplaše je njegove reči, brzo mu prilazi):
Šta to govoriš, Mitre! Ne prizivaj nesreću! Naš Vuk je jak, biće on dobro, biće veliki i snažan mladić! Ta ja ga svakog dana gledam, vidim da je snažniji nego pre, da raste, da nije bolešljiv, da… (glas joj sve više drhti, i ona počinje da plače)…
(MITAR je grli pognute glave)
STANA:
Oprosti…
MITAR:
Oprosti ti meni, Stano. Oprosti što sam bolestan, što ne mogu da hodam i radim kao ostali ljudi! Što ne mogu da obezbedim dovoljno drva za zimu, brašna za pogaču! Što me izdaju i ruke i noge, što polako propadam!!! Oprosti mi što… (uznemirio se, seda na stolicu i krije lice rukama).
STANA:
(Uplašeno ga posmatra. Briše suze i prilazi mu da ga teši):
Nemam šta da ti oprostim, Mitre! I nemaš za čim da tuguješ! Kako mi, tako će i naš sin! Izdržaćemo, videćeš! Ta ja se svakog dana molim Bogu i našem zaštitniku, Svetom Savi. Nisu nas oni zaboravili.
Neko kuca na vratima.
STANA:
Ko li je to u ovo doba? (prilazi vratima)
MITAR:
Možda je moj brat! A znao sam ja da nas on nije zaboravio! Sigurno nije mogao da dolazi, pa… Nije imao vremena ni on!
(Stana otvara vrata i ulazi Sveti Sava obučen u prosjaka.)
SVETI SAVA:
Pomaže Bog, dobri ljudi!
STANA I MITAR:
Bog ti pomogao, stranče!
SVETI SAVA:
Primate li u svoj dom jednog putnika, beskućnika, da se malo ugreje?
MITAR:
Primamo, uđi, stranče!
STANA:
(Prilazi, uzima mu štap i pomaže da sedne)
Sedi da se malo ugreješ. Opaka je zima napolju, zar ne?
SVETI SAVA:
Zima, zima, ali… Dok je Boga i božjih ljudi, svako doba može biti proleće!
MITAR:
Jesi li se na dug put namerio, stranče? Kuda putuješ?
SVETI SAVA:
Dug je moj put, dobri čoveče, koliko cela zemlja Srbija! Samo je staza još neutabana. Prošao sam kroz mnoga sela, i mnogi su me ovako primili i ugostili… Dobri smo ljudi, pobožni, zato mene sunce greje i usred zime!
(Stana mu je pomogla da sedne, i vraća se da mesi pogaču. Stavlja je pod sač).
MITAR:
Nisu svi tako dobri, stranče. Ima i bezbožnika, varalica! Čak i najrođeniji može da te izda i ostavi da umreš od gladi!
SVETI SAVA:
(Pažljivo ga posmatra, i onda par trenutaka vrti glavom): Kako ko čini, tako će mu Bog i vratiti! Kako vi živite?
MITAR:
Eh, moj brate, kako živimo! Vidiš i sam! Šta crnje i žalosnije može biti! Brat se odselio, uzeo svu očevinu, i sad živi u izobilju! Sam, bez žene i poroda! A mi… Evo ima godina dana kako su ruke i noge počele da mi propadaju, pa ne mogu da radim kao ostali ljudi! Od sirotinje živimo! Gledamo da nam ko udeli! Ova moja žena ide u nadnicu, radi kod bogatih za malo brašna… A sad imamo i prinovu, on mali, slab, bolešljiv, ko zna da li će dočekati proleće…
STANA:
(Za to vreme je stavila pogaču pod sač. Kad čuje muževljeve reči, uplaši se i počne da plače. Kad se seti da imaju gosta, strese se i počne da se govori): Stranče, a čime da te ugostimo? Možemo ti ponuditi toplu sobu, ali za večeru samo ovu pogaču od cera…
SVETI SAVA:
Ma, meni se čini da je to prava pogača pod sačem!
STANA:
(uplašeno, nepoverljivo) Kako, pa zar… (zbunjeno gleda u muža, ne zna kako da se ponaša).
(SVETI SAVA štapom pomeri pogaču i ukaza se pogača, nikad bolja).
STANA:
(Začuđena, zbunjena i srećna):
Pogača! Otkud sada prava pogača!? (Uzima je, lomi komade i svakom da po jedan).
MITAR:
(Ženi) More, ili je svetac ili đavo! Kako to da se pogača sama stvorila!
SVETI SAVA:
(Za to vreme prilazi kolevci, uzima dete i govori mu):
Neka si blagosloveno, dete! Neka te čuvaju roditelji i dobri Bog! Zdrav i snažan ćeš biti, to ti je od Boga dato, ali ti sreću mogu dati samo tvoji roditelji ako te zarana nauče da radiš, štediš, da ne lažeš, ne kradeš, da poštuješ starije i Boga!
(Okreće se roditeljima):
Meni je sada vreme putovati. Hvala vam na večeri i što ste me primili da se ugrejem.
(Stana, i dalje zbunjena, dodaje mu štap.)
SVETI SAVA:
A ti, Mitre, (u tom trenutku se muž i žena začuđeno pogledaju, jer se čude otkud on zna Mitrovo ime) ustani i radi, kao zdrav čovek! Mlad si, snažan, a danas ti je Bog i zdravlje vratio, jer je video da si dobar čovek! (Prilazi vratima i pokaže na stari ćup koji stoji pored praga): Boga mi, meni se čini da u ovom ćupu nešto ima! (Izlazi. Stana i Mitar ga začuđeno gledaju).
MITAR:
Hvala tebi na blagoslovu i pogači, stranče!
STANA:
(Daje mu komad pogače): Evo, da ti se nađe!
(Sveti Sava odlazi)
MITAR:
Boga mi, ili je svetac ili đavo! (Ustaje, i dalje zbunjen zbog čudnog ponašanja prosjaka. Oseti da se lako kreće, da mu ruke i noge ne drhte i ne bole ga. Ispravi se i počne da hoda): Pogledaj, Stano, pogledaj! Ta ja sam zdrav! Mogu da hodam!
STANA:
(Uzbuđeno) Bože, hvala ti! Pa to je svetac u našoj kući bio! (Grli muža, onda se seti nečeg i brzo prilazi kolevci. Uzima dete): Pogledaj, pogledaj kako je veseo i rumen! (Pipa mu čelo): Nije više vruć, nema vrućicu, zdrav je, Mitre, zdrav!
MITAR:
(Veseo dotrči do nje i deteta, posmatra dete, radosno): Kud ćeš veće sreće od ove!!!
(Istrči da pronađe sveca. Ubrzo se vraća): Nema ga nigde! Otišao je! (Kada je prešao preko praga, seti se ćupa koji stoji pored. Uzima ga, i u njemu pronađe dukate): Pogledaj, dukati!
STANA:
(vesela, sa detetom u naručju): Bog nam je pomogao, Mitre! Bog i Sveti Sava!
Stana i Mitar su i dalje na sceni, raduju se i grle dete. Na scenu uđe narator i obrati se publici.
NARATOR:
Od tog dana se ova porodica oslobodi siromaštva! Mitar je nakupovao zemlju, radio, sagradio dućane i postao cenjeni trgovac. Sinovi njegovi, Vuk i Marko, zdravi i snažni momci, nasledili su ga u poslu. A njegov brat… On je svoje imanje prokockao, i na kraju došao kod Mitra, da ga on izdržava… Kako je bio dobrog srca, Mitar ga nije oterao. A Sveti Sava i Bog su mu blagoslovili dom!
