(Čuje se muzika – „Sanjerenje“- Šuman)
Narator:
– Na brežuljku, stajale su tri jelke. Najviša jelka bila je snažna, lepa… Gordo je stajala i širila svoje grane… I jelka manja od nje, bila je veoma ponosna, puna velikih želja. A treća, najmanja, bila je sićušna s tankim stablom – nejaka.
Mala J – Oh, kada bih samo bila tako visoka i snažna kao moja sestra najveća jelka – (uzdiše)
Narator – Te godine bila je jaka zima, svuda se prostirao snežni pokrivač. Približavala se Nova godina.
Velika J – Oh, kada bi po mene došao Deda Mraz da me odnese za Novu godinu, bila bih najlepša srebrna jelka.
Srednja J – Oh, kako bih volela da Deda Mraz baš mene odabere i ponese u grad, da ja budem novogodišnja jelka.
Narator – U tom trenutku doskakutala je promrzla ptičica, koja je imala slomljeno krilo i zbog toga nije mogla da leti.
Ptičica – O, ti velika jelo… Molim te, primi me među svoje grane i zakloni me od zime, da što pre ozdravim.
Velika J – Ne može! Ne mogu da te primim i da te zaklonim svojim granama od zime, jer se upravo pripremam da postanem novogodišnja jelka.
Ptičica – (žalosno cvrkuće – srednjoj jeli)
– Ali meni je tako hladno… Šta će biti sa mnom? Draga jelo, hoćeš li da me primiš da se odmorim među tvojim granama?
Srednja J – Ja, nažalost, ne mogu da te primim i zaklonim svojim granama, jer će verovatno baš sad da dođe Deda Mraz po mene i da me odnese u grad za novogodišnju jelku.
Ptičica odskakuta do najmanje jele.
Ptičica – Draga jelo, primi me među svoje grane, smrzle su mi se noge. Ne mogu više da stojim na njima. Primi me da se ugrejem u krilu tvojih grana.
Mala J – O, jadna ptičice, kako da te ne primim… Dođi bliže, skoči na moju granu. Grliću te i grejati koliko god mogu…
Narator – Tako je ptičica našla pravo mesto među granama male jele, koja ju je grejala i štitila od oštre zime i vetra. Uskoro je utonula u dubok san.
Tiha muzika – „Ples šećerne vile“- Čajkovski + PRAPORCI najavljuju Deda Mraza…
Narator – Približavale su se sanke Deda Mraza, a tri jele su stajale ushićeno i netremice gledale, kod koje će se zaustaviti sanke Deda Mraza, koje su vukla dva lepa jelena. Kraj najveće jele je prošao. Prošaoje i kraj srednje jele. Zaustavio se ispred najmanje i sišao sa sanki.
DedaMraz – Ja sam Deda Mraz, tražim novogodišnju jelku da njome obradujem decu u gradu.
Velika J – Ponesi mene Deda Mraze !
Srednja J – Ponesi mene Deda Mraze !
Narator – A, najmanja jela je ćutala… Tada joj seo bratio Deda Mraz.
Deda Mraz – A ti, mala jelo, da li bi ti želela da ideš sa mnom u grad?
Mala J – Kako da ne! Bila bih presrećna… Ali ne mogu da pođem. Moram da ostanem ovde i da čuvam ovu nejaku ptičicu. Upravo sam je malopre uspavala.
DedaMraz – O, ti draga mala jelo – TI si najlepša u ovoj šumi – i najbolja na celom svetu. I zato ću baš tebe da ponesem u grad.
Narator – Deda Mraz je pažljivo izvadio malu jelu zajedno sa korenom i nežno je smestio u svoje sanke. Bio je tako pažljiv da se čak ni ptičica nije probudila.
Zvonio je praporcima i tako dao znak jelenima da krenu ka gradu, gde ih dobra deca nestrpljivo očekuju.
