Bila tri leptirka: crveni, beli i žuti. Jednom su se igrali na suncu, na zelenoj livadi i veselo leteli od cveta do cveta. Najednom pljusne kiša, a oni brzo odleteše kući! Kad tamo – vrata zatvorena, a kiša sve jača.
Oni spaze žutu lalu pa odoše do nje i zamoliše je: „Lalo, lalice, otvori nam svoje latice da se sklonimo od kiše“.
Lala im reče: “Žutog leptira ću primiti, a crvenog i belog neću, jer nisu kao ja“.
On odgovori: „Kad nećeš i moju braću da pirmiš, hvala ti na gostoprimstvu, neću ni ja. I sva trojica odleteše.
Kiša je pljuštala i dalje. Sada leptiri primetiše crvenu lalu i odoše ka njoj, pa je zamoliše: „Lalo, lalice crvena otvori nam svoje crvene latice da se sklonimo od kiše“:
Crvena lala reče: „Crvenog ću primitili jer mi je sličan, a beloga i žutog neću“.
A crveni leptir odgovori: „Ako ne pustiš i moju braću neću ni ja da uđem!”
Kiša je sva jače pljuštala, a počele su i munje sevati, i grmljavina se čula. Onda sva tri leptirka odleteše beloj lali i zamoliše je: „Lalo, lalice bela, otvori nam svoje latice da se od kiše i nevremena sklonimo“.
Bela lala im reče: „Belog primam, a crvenoga i žutog neću“.
Tada beli leptir reče: „Kad nećeš i moju braću primiti, tada neću ni ja. Radije ćemo zajedno da kisnemo nego da ostavimo jedan drugog“. I odleteše.
Čuje sunce kako se braća vole, pa sinu iza oblaka, rastera kišu i umiri grmljavinu, a ogreje leptiriće i osuši im krilca. Vesela braća opet poleteše od cveta do cveta. Igrali su se sve do večeri. Kada se sunce smrklo, vratili su se kući i, umorni, slatko zaspali.
