Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin

Vaspitač - kreator dečijih

Veliki vaspitači različiti su kao ličnosti, a opet vrlo slični kao lik. Ako nekog smatramo velikim, imamo u vidu pre svega njegove vrednosti i ono prema čemu on to jeste…
Gotovo da ne postoji dete koje, posle priče o Meri Popins, nije poželelo da ima baš takvu vaspitačicu.
Da se podsetimo- ta divna devojka umela je da lebdi na nebu, lagano se ljuljajući i držeći se za ručicu svog kišobrana. U naizgled praznoj torbi nosila je povelik fikus, stalak za šešir, veliko zidno, zlatom obloženo ogledalo i upaljnjnu stonu lampu. Njena moć da očara decu zasnivala se na dobrom raspoloženju, čarobnim rečima kao što su super-kalifradžilističan, umeću da u svakom poslu koji radi pronađe zabavu „i tada – hop! – rad postaje igra!“ Da ne pominjemo ulaženje i izlaženje iz crteža, čajanku na plafonu, razgovore sa životinjama…
Tako je to u bajci, ali bajke u sebi kriju velike istine i prave vrednosti.
A u stvarnosti, kakav je zapravo lik velikog vaspitača? Šta je to što ga čini velikim? Da li je to lik a la Meri Popins koji, osim ozbiljne doslednosti u svojim postupcima, koristi i malo čarolije- „ namigneš…. nešto zaželiš… trepneš dvaput…zatvoriš oči i uradiš ono što želiš!“
Svi veliki vaspitači zapravo poseduju mnogo toga zajedničkog. Krenuću redom koristeći iskustva i emocije deteta a rečnik odraslog, trudeći se da istaknem ono najvažnije.
Veliki vaspitači su svakako ličnosti koji nam se dopadaju i kojima se divimo, što nam olakšava da budemo uz njih i sa njima , da od njih učimo i da sa njima sarađujemo, da tražimo njihovu pomoć kada nam je potrebna i da se prvo njima pohvalimo kada postignemo dobre rezultate. Oni nas neće učiti kako da rešavamo pojedine probleme, već kako da za sve probleme tražimo rešenja i kako da pomažemo drugima da ih nalaze.
Oni se neće hvaliti svojim uspesima, već će nas upućivati u tragalački proces. Umesto da dajemo gotove odgovore, podstiču nas da postavljamo pitanja, umesto gotovih rešenja, uče nas da ih pronalazimo i biramo. Veliki vaspitači ne uče druge da im veruju, nego kako da ih proveravaju. Oni ne postavljaju sebe kao uzor ili model, već pomažu da razvijemo jedinstvenost svoje ličnosti. Podstičući duhovnu radoznalost, uče nas kako da osvojamo znanja, veštine i istinu a ne nagrade ili priznanja.
Veliki vaspitači nisu nepogrešivi. Ali, i kad greše, oni to ne prikrivaju, već se trude da greške isprave , ne pravdaju se već se izvinjavaju. Njima nisu potrebne kritike i spoljne sankcije jer oni mnogo jače sami sebe kažnjavaju svojom savešću.
Na kraju, ne predstavljaju se kao bezgrešni, već nam pokazuju kako se greške mogu koristiti, ispravljati i nadilaziti do nivoa kada više to nisu. Veliki vaspitači upravljaju sobom, da rade i žive svoj život kao svoj izbor, a ne kao svoju sudbinu, bez obzira koliko je ponekad visoka cena takvog izbora. Od Sokrata pa nadalje i ne prestajemo da se divimo ljudima takve moći.
Preuzeto: Sofija S. Jegarski
Share on facebook
Podeli
Categories:
Svet vaspitača