Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin

Zašto kitimo jelku? Odakle taj

Ako ste se nekada zapitali zašto baš jelku kitimo za vreme novogodišnjih praznika odgovor leži u jednoj od starih hrišćanskih legendi. Ono što simbolizuje svaku legendu jeste veo misterije i nepoznanica pa samim tim biramo da verujemo u našu omiljenu priču.
Kako prva legenda kaže, ispred pećine, gde je rođen Isus Hrist, bila su tri zimzelena drveta – kedrovo drvo, bor i jela. Nakon Isusovog rođenja u znak pozdrava zatresla su se sva tri drveta i darivali su mesiju. Kedar je kao dar za novorođenče imao mirišljave iglice, bor šišarke, a jela nije imala nikakve plodove koje bi poklonila, pa je zaplakala. Na nju se tada anđeo smilovao i poklonio joj zvezdu sa neba, koju je ona onda poklonila Isusu. Upravo se zbog ovoga na vrh jelke stavlja zvezda – kao znak ljubavi prema Isusu Hristu.
Međutim, kako su hrišćanska vera i stari običaji usko povezani, tradicionalno kićenje jelke potiče iz perioda mnogo pre hrišćanstva.
Po drugoj legendi, stari narodi verovali su da je jelka mesto gde se nalaze duhovi šuma, pa su u novogodišnjoj noći odlazili da ih darivaju kako bi ih umilostili. Posle toga, sekli su mlade jelke i donosili ih kućama, kako bi na taj način označavali početak nove godine. Mlado, zimzeleno drvo predstavljalo je podsetnik da će zima proći i da će doći proleće.
Zapadnoevropski narod ovaj običaj uveo je kao redovnu praksu u svojim domovima još u 11. veku. 
U Nemačkoj se za Božić kitila jelka crvenim jabukama. U Zapadnoj Nemačkoj ukrašavala se i kolačićima raznih oblika i svećama koje su simbol Hrista i večne svetlosti.
Ovaj ritual se tokom vekova proširio po celoj Evropi. U Englesku je prvu jelku okitio princ Albert 1841.godine. Ona je bila ukrašena poklončićima, mašnama, papirnim cvećem i bombonama. Vrlo brzo, ovaj lep običaj se ustalio i prešao sa visoke klase na običan narod.
1859. godine prvi put je postavljena ukrašena jelka na javnom mestu i to u jaslicama Lajoša Velđija u Subotici. Od tada okićeno božićno drvo na velika vrata ulazi i u građanske porodice, a taj običaj počinje da se širi po svim severnim krajevima. U nedostatku luksuznih staklenih ukrasa i svilenih bombona, u običnim kućama jelka se ukrašavala medenjacima, orasima i jabukama, a ponekad i ručno pravljenim ukrasima od gline.
Sredinom 20. veka, sa dolaskom komunističke vlasti, božićno drvo se ukrašavalo krišom i to najčešće po manjim vojvođanskim mestima. Ovaj običaj se tek 70-ih godina ustalio u gradovima Centralne Srbije, a zatim je počeo da se širi i po manjim i južnijim srpskim mestima, i pored toga što su Srbi dugo imali odbojnost prema ukrašenim jelkama, jer su smatrali da će, na taj način, izneveriti pravoslavni badnjak. Tek 80-ih godina 20. veka kada su ukrasi i jelke počeli da se prodaju po ulicama i ukrašavaju ne samo kuće, već i izloge, počinje da se ustaljuje ovaj lepi novogodišnji običaj kod nas.
Kod nas, na teritoriji Srbije je, pre dolaska komunista na vlast, grančica hrasta(cera)-badnjak, imala glavnu ulogu u božićnom ritualu i nije se moglo zamilsliti da ritual bude drugačiji. Hrast je kao i cer bio glavno drvo kod Srba vekovima, sveto drvo, zavisno od podneblja i običaja jedno od ova dva drveta su se upotrebljavala.

FOTO:TK MAGAZIN.RS FREE MEDIA
Izvor: Opanak
Share on facebook
Podeli
Categories:
Legende