Badnji dan – praznik koji okuplja porodicu

Od svih praznika tokom godine, kao i tako raznovrsnih i lepih običaja koji ih prate, Badnji dan se izdvaja po načinu svetkovanja, živopisnosti obrednih radnji i značenjima koja sadrži.

49

Kao što je krsna slava osobeni i prepoznatljivi znak za Srbina, tako je i badnjak naročita srpska običajna odlika. No, Badnji dan i badnjak nisu srpska neznabožačka tvorevina, niti novotarija sazdana na slovenskom obožavanju drveća, već su, svojim poreklom, iz one duhovne riznice koja je nastala u temelju i jezgru narodnog bića kakvo su u pradavnini bili Indoevropljani. Srbima kao delu slovenske porodice naroda, koja je grana velike indoevropske entničke, jezičke i kulturne zajednice, danas može biti na ponos što su, održavajući Badnji dan, sačuvali – više no bilo koji od indoevropskih naroda – ovaj praznik u punoj običajnoj svežini, premda on seže u najtamnije dubine vekova, do praskozorja ljudske civilizacije, u samu iskon.

Poreklo badnjaka. 

Kao i većina pojava davnog i tamnog postanja, tako i badnjak, a time i Badnji dan, zadugo nisu etimološki pouzdano bili razjašnjeni. Danas je, međutim, u nauci prihvaćeno gledište po kojem badnjak stoji u tesnoj vezi sa univerzalnim mitologemama nastalim u prelazu iz stare u novu godinu (….)

Posmatran u ovoj ravni, gledan očima čoveka koji je živeo pre pet hiljada godina, Badnji dan se čini kao prastari praznik izbavljenja pod pomora, kao prava svetkovina borbe za život. U studenom okruženju, okovan zimom i ledom, svele i mrtve prirode oko sebe, u danima koji su tako okraćali da se čini da će prevladati beskonačna noćna tama, uz sve dalje sunčevo svetlo i njegovu zgaslu i nedopiruću toplinu, čoveku davnine nametao se utisak kraja sveta i veka i neizbežne smrti. Prevaga sila tame i podzemnog sveta u tim danima je očigledna, te se čini da je došlo poslednje vreme. I kao što sa očajanjem počinje pravi optimizam, i u beznađu zaiskri podsticajna nada, tako u zimskoj kratkodnevici, ljudskim dejstvom nastaje prevratna borba. Sečom badnjaka, čiji je koren u donjem, čoveku nenaklonjenom svetu, njegovim prinošenjem na žrtvu, razgorevanjem na ognjištvu pojačava se čistilačka snaga i životodavno dejstvo vatre, kao pripomoć Suncu, sa željom da bude onoliko života koliko se sa badnjaka roji varnica. Samo pregorevanje badnjaka je taj delbeni čin početka pobede nad mrakom i smrću i novo raspretavanje života.(…)

Badnjak, koji je najčešće hrastovo deblo, panj ili grana, seče se svečano, u ćutanju, pre sunca, i tako da padne u pravcu istoka, kao žrtva izlazećem suncu, a njegovo paljenje, posipanje žitom, prelivanje medom i mlekom, prvenstveno služi pospešivanju plodnosti i roda, predstavljajući istovremeno i prelaz iz stare u novu godinu.Ovaj važan godišnji čin, kakav u nekom od oblika imaju svi, ne samo indoevropski narodi, tokom vekova, uprkos tolikim delovanjima kojima je spirano i zatirano sve što je dohrišćansko mitološko nasleđe, u Srba je očuvan u izvornoj nepomućenosti, obogaćenoj novim izrazima radovanja životu. Preneto iz praiskoni, praznovanje Badnjeg dana je veličanstveno svedočastvo ostataka stare srpske vere i drevne indoevropske mitologije, skladno stopljeno sa kasnijim religijskim nanosima, što se najrazgovetnije vidi na teško deljivoj prazničnoj celini Badnjeg dana i Božića.

Sečenje badnjaka.

Badnji dan je nepokretni praznik i pada uvek 6. januara (24. decembra po starom kalendaru). Njegovo svetkovanje počinje sečenjem badnjaka, koji se po pravilu odseca u osvit samog praznika, pre izlaska sunca. Za badnjak se seče uglavnom hrastovo drvo, a može i cerovo ili graničevo. Nije teško prepoznati ostatke starog slovenskog obožavanja drveća, u načinu ophođenja prema badnjaku prilikom seče: kad se pristupi drvetu od koga će se seći badnjak, ono je obavezno pozdravljano, najčešće sa “Dobro jutro badnjače, i čestit ti Božić!”, pa je posipano žitom donetim od kuće u rukavici, a ponegde je badnjaku donošen i posebni obredni kolač. Očito, u badnjaku je personifikovano živo i božanstveno biće.

Badnjak se seče sa istočne strane i pazilo se na to da odsečen padne na istočnu stranu, što je postizano tako jer je poslednji udarac sekirom zadavan sa zapadne strane. Ako se ima u vidu značaj i simbolika strana sveta u narodnom životu i verovanjima, onda je shvatljivo da badnjak simboliše božanstvo sunca i životodavne vatre. Pazilo se na to da je sečenje badnjaka potrebno obaviti ćuteći, jer je ćutanje bitan preduslov uspeha magijske radnje. Prvi iver od badnjaka nije smeo da padne na zemlju, čime bi izgubio delotvornu moće, već je hvatan rukom, a imao je višestruku namenu: njegovim stavljanjem u karlicu trebalo je omogućiti da se u njoj skuplja kajmak debeo ko iver, ili , ako se stavi na košnice, da niko ne može pčelama da naudi, a verovalo se i u lekovitost vode u koju je prvi iver potopljen, pa su je oboleli pili radi ozdravljenja. Ni badnjak, pri padu, nije bilo poželjno da padne na zemlju, već ga je onaj što ga seče dočekivao na rame.

Negde se seče jedan badnjak, negde su sečena dva, ili tri, a ponegde onoliko badnjaka koliko je muških glava u kući. Badnjak je nošen kući na ramenu, a pridržavan je rukom koja je morala biti u rukavici. A kad se svi poslovi podmire, badnjak je uveče unošen u kuću. Ponegde, kao u Aleksinačkom Pomoravlju, badnjak je i oblačen, obavijan u žensku košulju, da bi se množili ženski jaganjci. Pri unošenju, badnjak je posipan kukuruzom, da bi godina bila rodna. Kad ga stave na ognjište, ukućani su ga darivali večerom i celivali, a potom je potpaljivan.

Prigorevanje badnjaka.

Badnji dan i Božić su presečena tačka ne samo u razdanici jednog zanoćivanja, između jedne večeri i jutra, između višenedeljnog posta i sedmice mrsa koje ga smenjuju, između dve godine – kada se začinje novo leto, već je to i tačka preseka dva religijska pogleda i obredne prakse, s jedne strane u znaku Hrista, a s druge sa ostacima verovanja iz slovenske pradavnine. Otuda su običaji o ovim praznicima tako slojeviti, a očuvani su, iako u ponečemu protivrečni, zato što u svom polazištu imaju isto ciljno određenje – život, težnju za smislenim opstankom i ljudskim napretkom.

Prigorevanje badnjaka, po Čajkanoviću, predstavlja ritualno spaljivanje božanstva plodnosti, koje se istog trenutka ovaploćuje u novom božanstvu kao Božić. Zato se i verovalo da ostaci glavnje i pepeo badnjaka, kao spaljenog božanstva, zadržavaju čudotvornu moć. (…)

Slama.

Važnu ulogu u badnjedanskom običaju ima slama koja se unosi u kuću. Pošto bi obišao sa slamom oko kuće, praćen od kućne čeljadi, koja je za njim pijukala, nagoveštavajući time želju da se izleže što više pilića, onaj ko nosi slamu razastre je po podu. Budući da su na Badnji dan sve stolice iznete iz kuće, kao sofra će poslužiti pokrovac položen na slamu, a svi ukućani, obavezno izuveni, posedaće po slami. Kad se od badnjedanske trpeze izdvoji deo namenjen precima, a ponegde vuku ili Đermanu, i razbacaju po uglovima orasi, može se pristupiti badnjedanskoj večeri koja je, razume se, posna.

U badnjedanskoj noći peče se božićna pečenica (veselica), namenjena sutrašnjem danu – Božiću.Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Onome ko to prvi spazi pripadala je nagrada od domaćina, a sam tenutak pregorevanje domaćin je oglašavao pucnjem iz oružja. U staro vreme se znalo: kad počnu pucnji da se razležu, badnjaci, znači, prispevaju. U mnogim krajevima, u Crnoj Gori pogotovu, držalo se da bi bilo sramota tad – ne pucati.

Okupljanje porodice.

Posebno je značajno da su za Badnje veče svi članovi domaćinstva morali da budu na okupu, što je jačalo porodičnu svezu, kao i integrativnu, vaspitnu i socijalnu funkciju porodice. Tim više što je svaka porodica onaj trenutni sastav koji čini sponu između predaka i budućih potomaka. Gubljenju običaja, sa druge strane, što je i danak modernoj civilizaciji i urbanizaciji, doprinelo je i naglo drobljenje i predvajanje porodice. Ako tome dodamo da na stotine hiljada porodica nemaju svoga stana i ognjišta, i da ih još toliko stanuje u iznajmljenim, dakle tuđim, stanovima, onda je lako razumeti zašto su običaji gubljeni ili sužavani na simboličnu meru.Usled toga je Badnji dan u najvećem broju porodica proslavljan prigodnim posnim jelom, hrastovom grančicom koja podseća na badnjak, velikom rukoveti slame kao zamenom za nekadašnji naramak i obaveznim orasima koji su praostatak drevnog verovanja u duše predaka.Pa i ovako reducirano slavljenje je imalo svojih nesumnjivih draži, jer je bilo deo naslaga koje iskazuju neizbrisivost mitske svesti, tako jake u našem narodu.

Odlomak iz knjige “Srpski običajni kalendar” Mileta Nedeljkovića

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komentar
Ovde unesite svoje ime