Probudio se Zoran jednog jutra i pogledao kroz prozor.
Sve je bilo pokriveno snegom. Hteo je da potrči, da sa klizaljkama, smučkama i sankama pozdravi novi sneg, ali je tog trenutka primetio na tarabi vrapca koji je bio veoma tužan.
– Mene čeka ukusan doručak na stolu mislio Zoran – A kako je pticama? Sada im je teško da pronađu zrnevlje u dubokom snegu.
Zato je Zoran rešio da napravi hranilicu za ptice. Otvorio je prozor, pomeo sneg, a zatim doneo šaku prosa i šaku mrva i rasuo po prozoru. Zatim je zatvorio prozor i udaljio se.
Tog časa skočio je vrabac sa plota i doleteo na tek otvorenu hranilicu. Pohlepno je uzeo jednu mrvu, drugu …
– Ala si gladan – pomislio je Zoran. – Jedi, ne boj se. Dobićeš i dodatak.
Ali vrabac nije više kljucao. Odleteo je.
Zoran se naljutio i dotrčao majci. Samo što nije zaplakao:
– Naš je hleb neukusan, a proso je gorka. Zato vrabac i ne želi da ga ja ugostim – rekao je Zoran.
– Čekaj, zašto se ljutiš na vrapca – nasmejala se mama. – Da li čuješ nešto?
Oslušnuo je Zoran. Iz kuhinje se čulo tiho kljucanje, SLIČNO KIŠI koja udara u prozor.
Zoran je na prstima prišao vratima i samo što nije po skočio od radosti. Na njegovoj hranilici je doručkovalo jato veselih vrabaca. Vidiš kako je vrabac dobar drug. Nije hteo sam da jede, već je pozvao i svoje drugove – objasnila je mama.
Tako su se vrapci cele zime hranili na Zoranovoj hrani lici.
