Razmišljam….
Gledam objave vaspitača sa Završnih svečanosti širom regiona. Gledam fotografiju vaspitačica koje su svojim telima ispisale srce ispred vrtića u Zubinom potoku. Gledam i uživam a srce mi od lepote raste kao balon.
Gledam ta nasmejana dečja lica, noge koje poskakuju, ruke koje se šire i raduju. Gledam sa kojim žarom i samopouzdanjem u kolu drugarstva vladaju scenom tokom svojih prvih javnih nastupa.
Nema stida, treme, straha, nesigurnosti. Neko pogreši pa šta? Svi grešimo. Ljudski je grešiti. Najvažnije je učestvovati, zajednički, timski sa osmehom koji očarava.
Gledam roditelje, braću, sestre, bake, deke, taj sjaj u licu,ponos, svu tu ljubav naslikanu na licu dok uživaju u igri svojih predškolaca.
Gledam vaspitačice kao vile čarobnice koje su sav trud, maštovitost i kreativnost zamenile samo njima znanim „čarobnim štapićima“.
Na njihovim licima se ne vidi umor i nezadovoljstvo zbog prevelikog broja dece, neadekvatnih uslova rada, niskih dohodaka, previše obaveza, uvek i iznova novih zadataka.
Vidi se samo ljubav i radost. Pitam se kako to uspevaju? U nametnutom programu nema podrške za ovakve vidove aktivnosti.
Hvala im što nisu odustale od tradicije i svečanosti koja se čeka godinu dana. Hvala za najlepše fotografije u albumima detinjstva.
Razmišljam i uživam♥️😀🍀
