Jedne godine slikarka Zima krete po svetu da raznese darove deci. Nije imala, istina, ništa naročito da im daruje, ali je preko leta na dokolici bila smislila da im naslika noću po prozorima puno srebrnih šuma, zverčica i kuća. Slikarki Zimi bilo je to lako: mahne jedanput svojom studenom kičicom, a stvori se na prozoru srebrn list paprati ili sleđena jelova grančica; mahne drugi put, i ukaže se sleđena reka koja kao da teče ispod vrba pod snegom; mahne treći put i nikne dvorac sav od biljura u kome umesto svetiljaka sijaju srebrne zvezde. Kako se ovim slikama bila pročula, Čim se po selima i gradovima saznalo da opet dolazi, deca su joj izlazila daleko u susret. Ona im je dobroćudno dozvoljavala da se valjaju i skaču po skutovima njene bunde. A i što ne bi! Čim bi ih deca iscepala i isprljala, istog časa su nicali drugi novi, kao da je neka čarobnica.
Pred veče stigne ona u neko selo kad su deca već spavala
– Kuc! Kuc! – pokuca na prvi prozor tiho kao kad mraz pucketa. Iz sobe se čulo samo dečje duboko disanje.
– Spavaju već – pomisli Zima – sad ću im na prozoru ostaviti sliku, pa neka se raduju sutra kad se probude – i poče šarati po oknu šapućući:
Naslikaću borove
srebrom okovane
i srebrne dvorove
i srebrne grane.
Sleteće na borove
ptica svetlih krila,
ući će u dvorove
srebrnasta vila.
Ne sme samo mama
naložiti peći
jer će slika odmah
s prozora pobeći.
Dovršivši rad, pošla je dalje. Uz put ču kako je zove neki vrt:
Zimo, Dobra Zimo,
hladnoća je ljuta,
daj mi malo svoga
mekanoga skuta.
Ona otcepi levi skut svoje haljine, pokri vrt pa pođe dalje. Stvori se tad pred drugom kućicom pa opet kuc! kuc! na prozor, a deca i tamo spavaju. Ukrasivši i tu prozore, pođe dalje. Ukraj puta su stajali četinari i molili:
Zimo, dobra Zimo,
pogledaj na jele,
daj im malo svoje
odećice bele.
Ona im odmah dade na glave bele šubare i na zelene široke šake navuče im bele rukavice pa, zadovoljna što je učinila dobro delo, nastavi put, žureći da našara što više prozora i što više dece da obraduje. A kad je jutro svanulo i deca se izbudila, našla su po prozorima srebrne slike što ih je noću išarala Zima. Samo deca nisu stigla da ih se dovoljno nauživaju; svih njih brzo je nestalo: neke je otopilo sunce, neke vatra u peći, na neke su dečica naslonila noseve i svojim dahom ih izbrisala, kako se slikarka i bojala.
Objašnjenja: kičica – slikarska četkica; biljur – gorski kristal, kristalno staklo; skut – donji deo ženske haljine ili suknje.
