“Dok dete ne zaplače, mati ga se ne seća!” – opomena za bezbednost dece

"Naš glas mora da se čuje. Jer, problem je naš, ne nekog drugog." Marija V. Ilić

79

“Dok dete ne zaplače, mati ga se ne seća.”

Svi ste čuli za ovu narodnu izreku. Koliko istine ima u tome, a posebno u slučajevima kada je “dete” „neželjeno“ i bespomoćno, a „mati“ nezainteresovana i neodgovorna.

Poštovane koleginice i kolege, mi smo to dete. Vreme je da skrenemo pažnju na sebe, da se i nas “mati” (čitajte: Ministarstvo prosvete), seti. Ali, pošto deca svakako nismo, nećemo plakati. Bajke koje nam serviraju, sa srećnim krajevima i fiktivnim likovima i događanjima, davno su izgustirane. Mi moramo njima ispričati jednu istinitu priču. Svako svoju. Iz sopstvene prakse, iz sopstvenog ugla, sa ličnim doživljajem.

”Zašto imaš igračku peglu, a ne pravu peglu da se deca igraju?”

Pretpostavite, da svako od nas, kroz konkretni primer, napiše zbog čega su “Godine uzleta” dani propadanja i svoju priču, prosledi mejlom Ministarstvu pod punim imenom i prezimenom, ili pak pošalje na njihovu adresu pod pseudonimom, ukoliko se boji da će trpeti neke posledice, mada ionako trpimo. Ili, da naše primere lošeg iskustva, objedinimo ovde, pa ih, kao obavezno gradivo za učenje iz prakse i mučenje u praksi, prosledimo.
Kakvu priču?- pitate se. Pa npr. onu, kada str. saradnik pita: ”Zašto imaš igračku peglu, a ne pravu peglu da se deca igraju?” A vi odgovorite: “Zato što prava pegla teži 1,5kg pa ako se domaćici danas odjednom dosadilo peglanje, može njome da gađa nekog i ozbiljno ga povredi, a ovom, čak i u tom slučaju, koja teži 100gr, ne može. Zato što nije normalno da se deca igraju pravom peglom, jer to nije igračka, već potencijali izvor opekotina ili strujnog udara i zato što roditelji kod kuće sigurno ne dozvoljavaju detetu igru sa peglom koja zna se čemu služi a pritom i košta puno. Zato što deca predškolskog uzrasta svakako neće naučiti ništa o korišćenju prave pegle, ako je ja zaista ne uključim u struju pa peglaju sama sebi posteljine.”

Naš glas mora da se čuje.

Svaki pokušaj štrajka je osujećen u startu, svaki pokušaj da putem peticije nešto promenimo doživi fijasko, Udruženje se bavi nekim drugim, “lepšim” i lakšim temama, a sindikati i da bi hteli i mogli da se bore za nas, moraju imati osnova.
Zamislite da preplavimo Ministarstvo našim rečima. I ne, nemojte misliti: nikog nije briga; baš će to neko da čita; nek piše neko drugi….Čitaju, odgovaraju i mora da ih bude briga, a nema nikog drugog ko će se zauzeti za nas. Jer, problem je naš, ne nekog drugog. Mnogo je problema zapravo u predškolstvu, ali odnekud se mora početi. Ne možemo sve ignorisati i samo međusobno šaputati i moliti se da što pre prođe i da preživimo.

Da li samo biramo lakši put?

Verujem da je svako od nas pronašao način da Nove osnove savlada, da ih prilagodi i deci i sebi, uzimajući samo najbolje. Kao što i dajemo samo najbolje od sebe. Ali, da li je to dovoljno ili samo biramo lakši put? A lakšeg puta ovde nema, samo smo primorani da sa autoputa pređemo na poljski put, pa ako nas snaga ne izda, uvidećemo da smo navedeni na ćorsokak. Niko od nas se ne boji i ne libi rada, kao što čuh jednom da se „vaspitači bune protiv „Godina uzleta“ jer mora mnogo da se radi“. A do sada nismo kao radili? Do sada smo valjda plandovali, misle. Razlika je u tome što smo do sada radili nešto što je imalo smisla i u čemu smo videli dobrobit za decu. Mi, radnici, se i bunimo, a da smo drugačiji, verovatno bi nam bilo svejedno.

Pomažemo jedni drugima – pomažemo sami sebi!

Međusobna podrška i razmena mišljenja mnogo znači, ali smo u stanju da pomognemo jedni drugima, čime pomažemo i sami sebi, jedino tako što ćemo se suočiti sa izvorom problema i pokazati zbog čega naš rad i naše mišljenje moraju da se poštuju sa svom svojom težinom koju nose. O onoj lepšoj strani našeg posla pričaćemo kad budu neke lepše prilike.

Pa, koja je vaša priča?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komentar
Ovde unesite svoje ime