DEVOJČICA: Vama koje ste nam darovale život.
DEČAK: Koje ste nam svoju sreću dale,
DEVOJČICA: …koje ste nam ispričale mnogu priču,
DEČAK: …koje ste s nama i plakati znale…
SVI: Hteli bismo danas svi mi, deca velika i mala, uz kiticu prolećnog cveća, reći vam od srca – HVALA!
DEVOJČICA: Al’ prazne su, slabe i najlepše riječi, k’o žednoj zemlji kapljica kiše.
DEČAK: Za vašu ljubav, ali i ukore, mi smo vam dužni daleko više.
SVI: Šta da vam damo za mnoge srebrene niti u kosi, za besane noći, za suze skrite u prolećnoj rosi?
DEVOJČICA: Svu našu mladost i skrivene nade,
DEČAK: …svu našu radost duše nam mlade,
DEVOJČICA: …svu našu sreću iz sunčanih dana;
DEČAK: Sve smo to primili iz vašega dlana.
SVI: Vi ste nas učile kako se na molitvu ruke sklapaju, kako se sa šapatom cveća nova jutra stapaju. Zato nek’ zvezdano nebo nad stazama vašim otvori nedra, nek pozlati svetle vidike i obzorja prolećna vedra.
DEVOJČICA: I mnogo još toga mi ne bismo znali:
DEČAK: Da nema sreće bez kaplje gorčine,
DEVOJČICA: …radosti čiste bez skrivene tuge,
DEČAK: …ni očaja bez tračka vedrine.
SVI: I niko na ovome svetu nije podmetnuo sigurnije rame pod teret naših svakodnevnih briga, nego što mogu naše voljene mame. Zato bismo hteli danas – svi mi, deca velika i mala, uz kiticu proljetnog cveća, reći vam od srca HVALA!
