Igre i aktivnosti za razvijanje komunikativne funkcije govora

Deca ulaze u uloge izveštača sa različitih mesta. Izveštavamo i o tome kako smo proveli dan; ko je bio najveseliji, zašto, ko je dobio brata, sestru, ko je pomagao drugovima.

253
Izvor: pexels

Različita upotreba govora može da se praktikuje ako je dete, kao nosilac svog govornog razvoja, stavljeno u situaciju da govori, da razmenjuje sa drugima svoja iskustva, da varira govor u odnosu na različite situacije i sagovornike, ako ga sagovornik uvažava i time podstiče na raznovrsnu govornu produkciju. To, dalje, podrazumeva kombimaciju različitih formi rada: lično izjašnjavanje, razmena u parovima, formiranje manjih i većih grupa, različit govorni uzor.

Funkcije govora treba razvijatu različitim sistemima igara. Data podela je uslovna, jer se nijedna funkcija ne javlja u čistom vidu, pa će i navedene igre imati „boju“ drugih funkcija.

Igre slušanja u komunikaciji

Cilj: razvijanje slušanja kao bitne komponente komunikacijskog procesa – usmeravanje pažnje na smisao poruke da bi dete razumelo šta drugi kažu.

Da bi se učilo slušanje, decu treba stavljati u situacije u kojima, da bi bili aktivni učesnici, moraju, pre svega, biti aktivni slušaoci. Najpovoljnija situacija je kada se organizuje rad u manjim grupama i u igri učestvuje vaspitačica, koja u početku treba da pomaže deci.

Igra došapni

Deca su u krugu. Vaspitač prvom detetu do sebe došapne jednu reč. To dete tu istu reč prosleđuje drugu do sebe, takođe šapatom. Tako do kraja. Poslednje dete kaže glasno šta je čulo. Šta se dogodilo sa reči dok je prešla ceo krug? Zašto? Igra se ponavlja, jer će deca biti motivisana da se aktivnije uključe.

Varijanta: Isti postupak, ali sa rečenicom, sa dve reči, sa dve rečenice (za stariji uzrast).

Prenošenje poruke – izvršavanje naloga

Organizacija igre je ista, samo se u ovom slučaju šapatom prenosi nalog. Poslednje dete u krugu izvršava nalog. Razgovor: Kako glasi pravi nalog? Šta je čulo poslednje dete’? Šta se desilo sa rečenicom?

Slušanje para

Vaspitač podeli decu na parove. Prvi par, odnosno jedno dete u paru pita drugo dete, na primer, šta najviše voli da radi, ili da se igra, ili … drugo dete priča, a zadatak onoga koji postavlja pitanja je da vrlo pažljivo sluša bez prekidanja. Posle ovoga, saopštava ostalima šta je čuo.

Uputstvo

Vaspitač daje uputstva jednoj grupi dece koja dobro slušaju šta treba da urade. Izvršavaju nalog po uputstvu. Druga grupa takođe dobro sluša i procenjuje da li je nalog izvršen u skladu sa onim što je vaspitačica dala.

Crtanje slika

Igra se organizuje tako što jedno dete opisuje sliku (slika, crtež treba da budu jednostavni), a ostala deca je crtaju, a da je pre toga nisu videla. Nakon crtanja, razgovara se koliko su deca pažljivo slušala i koliko je opisivanje slike bilo dobro.

Nastavi dalje

Deca sede u krugu. Jedno dete počinje priču, kaže nekoliko rečenica. Drugo dete nastavlja, ali, da bi nastavilo, treba da prepriča ono što je prethodno dete (odnosno, deca) reklo. U početku treba da im pomaže vaspitačica, dok deca ne shvate pravila igre.

Na mlađim uzrastima treba raditi sa manjom grupom dece, tako će i sadržaj prepričavanja biti kraći, a time prilagođen mogućnostima dece.

Čin pisanja pisama može da bude vrlo poželjna situacija za ostvarivanje različitih ciljeva na komunikacijskom planu.

Prilika je da deca ekspliciraju poruku i da je formulišu u skladu sa komunikacijskom situacijom. Vaspitač može da predloži da se napiše pismo odsutnom detetu o novostima koje su se desile u grupi i ustanovi, da se raspitaju kada će dete doći … deca mogu, u manjim grupama da se dogovaraju šta će pisati, šta će pitati, obavestiti. Svaka grupa priča svoj sadržaj, a zatim se dogovaraju šta je najvažnije da se napiše u pismu. Vaspitačica (ili, ako deca znaju da pišu, ona pišu) u saradnji sa decom piše pismo koje šalju na poštu.

Na sličan način koriste se i druge pogodne situacije, kao, na primer:

  • sastavljanje i slanje telegrama različitim povodima;
  • izrada i sastavljanje čestitki (praznici, rođendani);
  • pisanje posveta (na knjigama, na crtežima);
  • osvatljanje poruka (vaspitačici, roditeljima);
  • braćanje poznatim i nepoznatim ljudima u raznovrsnim životnim situacijama. Pitanja, molba;
  • izražavanje zahvalnosti nekome (drugu, vaspitačici, komšijama).

Aktivnosti

Obaveštavamo:

  • sastavljanje, u zajedničkim aktivnostima sa decom, obaveštenja različitog karaktera: obaveštavamo decu iz drugih grupa ili predškolskih ustanova da se u našoj grupi daje predstava u kojoj su deca glavni glumci, obaveštavamo zaposlene u našoj ustanovi da smo pravili izložbu naših radova. Predlažemo im da nas posete, dajemo na znanje svima u okolini da organizujemo veseli karneval (maskenbal); obaveštavamo sve roditelje da je našem drugu rođendan tada i tada, obaveštavamo javnost da slavimo Dan dečijih prava;
  • sačinjavamo obavaštenja humorističnog karaktera;
  • obaveštavanje telefonom;
  • slanje obaveštenja telegramom (telefaksom);
  • ulazimo u različite uloge i dajemo obaveštenje o polasku i dolasku vozova; obaveštavamo vozače o stanju na putevima;
  • obaveštavamo o radnom vremenu predškolske ustanove;
  • obaveštavamo u formi „malih oglasa“: kupujemo-prodajemo i slično.

Izveštavamo:

  • izveštavamo o raspoloženju u našoj vaspitnoj grupi;
  • izveštavamo o tome kako smo proveli dan; ko je bio najveseliji, zašto, ko je dobio brata, sestru, ko je pomagao drugovima;
  • deca ulaze u uloge izveštača sa različitih mesta: prenos fudbalske utakmice, izveštavanje sa pijace, izveštavanje sa različitih putovanja i slično. Kao sastavni deo ovih aktivnosti mogu se organizovati, na primer: stalne radio-emisije pod nazivom „Radio klinci i klinceze“ koje izveštavaju svakog dana u određeno vreme. Vrlo korisne bi bile takozvane „kontakt-emisije“ u kojima učestvuju druga deca kao slušaoci koji postavljaju pitanja i traže odgovore na određena pitanja. Ova forma je pogodna i za praktikovanje druge vrste govora: predlaganje, obaveštavanje o vremenu, saopštavanja vesti iz grupe i slično.

Pri ovome treba angažovati uvek novu grupu dece, pružajući im odgovarajući podsticaj, posebno deci koja malo govore.

Telefoniranja:

  • učenje pravila telefoniranja; kako telefonirati, kada?
  • telefonski razgovori sa decom iz drugih grupa;
  • telefonski razgovori sa vaspitačicom;
  • telefonski razgovori sa kuvaricama u predškolskoj ustanovi;
  • telefonski razgovori sa mlađom decom;
  • telefonski razgovori sa nepoznatim osobama, da bi se dobile informacije različitog sadržaja; kada polazi voz, kakvo je vreme na moru, koje slikovnice su štampane, koliko koštaju, gde mogu da se nabave i slično;
  • telefoniranje da bi se ostavile poruke; ista poruka raznim ljudima;
  • razgovori sa ljudima različitih zanimanja i godina starosti;
  • mogu se organizovati „telefonijade“. Nekoliko njih zove centralu, u centrali „raspad“ i nastaje telefonska zbrka…
  • traže objašnjenje, šta se dešava?
  • slanje šifrovanih poruka telefonom;
  • plaćanje telefonskih računa: niskih, visokih;
  • prenošenje kratkih i jasnih informacija.

Davanje uputstava i naloga

Cilj: deca razvijanju sposobnost prilagođavanja govora trenutnoj situaciji, razvijanju sposobnost preciznog i jasnog govorenja, kao i sposobnost slušanja.

Jednostavnija varijanta:
Deca se podele u parove i rasporede u dva reda. Deca iz prvog reda daju naloge deci iz drugog reda. Deca izvršavaju naloge. Zatim se uloge menjaju. Naloge formulišu sama deca i to im daje karakter različitosti. U ovoj varijanti daje se jedan nalog.

Složenija varijanta:
Deca daju dva, tri, četiri… naloga, druga deca izvršavaju. Za ovu varijantu je pogodniji rad u manjim grupama u kojima sama deca daju naloge, izvršavaju, a ostali su posmatrači. Nakon ovoga, deca vode raspravu: da li su pogrešili, zašto su pogrešili, koliko naloga mogu da izvrše i slično.

Varijanta:
Sva deca su u krugu. Jedno dete žmuri. Za to vreme, vaspitačica ili dete sakriju u sobi predmet. Daje se znak detetu da otvori oči i da pokuša da pronađe sakriveni predmet, po instrukcijama koje mu daje dete koje je sakrilo predmet: „Idi napred, desno, pogledaj niže“ i slično. Dete ga pronalazi.

Crtanje po nalogu

Jedno dete nacrta nešto jednostavno, ono što želi. Daje nalog drugom detetu koje se nalazi iza nekog zaklona da i ono nacrta to isto po instrukcijama koje dobija od prvog deteta. Nakon završetka, upoređuju se crteži i vodi se razgovor o tome da li smo negde pogrešili, zašto.

Vaspitačica može da beleži naloge koje deca upućuju, kako bi uočavala moguće greške dece u ekspliciranju poruka kao osnovu za dalje pedagoško delovanje.
Slična igra može se organizovati sa zaklonom uz korišćenje građevinskog materijala. Ovde mora de se vodi računa o broju delova i oblika u odnosu na uzrast dece.

Oblačimo lutke

Aktivnost se započinje isecanjem lutaka od kartona i prikupljanjem odeće za lutke. Obe lutke (ako se izvodi sa dvoje dece) moraju da imaju imaju istu odeću. Jedno dete dobija zadatak da obuče svoju lutku i da drugom detetu koje se nalazi iza paravana da instrukcije da i ono obuče svoju lutku, na isti način kako je obučena prva lutka.
Kada završe, vodi se razgovor o tome da li su lutke isto obučene, ako nisu, zašto nisu, zašto je došlo do greške, kako je trebalo da se uputi ili postavi pitanje.
Na isti način mogu se orgnizovati igre sa određivanjem položaja na mapi, ili igre slaganja mozaika, igre sa različitim slagalicama.

Čvor

Deca se uhvate za ruke. jedno dete se odvoji i žmuri (i ne mora). Ostala deca se upletu ne puštajući ruke. Dete koje je bilo sa strane ima zadatak da ih rasplete dajući samo VERBALNE naloge. U početku treba predlagati jednostavnija upletanja.

Diskusija: Da li smo se dobro raspleli? Ako nismo, zašto nismo.

Tekst priredila: Mala škola

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komentar
Ovde unesite svoje ime