Jednom, dok je padala tiha jesenja kiša, i mnogi stajali pored prozora, dogodilo se nešto neobično. Crvni kišobran prošetao se ispod prozora. “Gle kišobran ide ulicom” – povikali su ljudi! Klateći se čas ovamo, čas onamo približavao se sve više jedan veliki crveni kišobran. “Kišobran ide sam!” – vikali su ljudi naginjući se preko prozora da ga bolje vide. Svejedno, nisu ga videli tako dobro kao oni koji su ga sreli i koji su odmah primetili da ispod njega vire dva para cipelica. Pod kišobranom su Branko i Milena. Mama im je dozvolila da ga uzmu i izađu na ulicu. Pod kišobranom je suvo i prostrano. Oni šetaju gore – dole i niko nije srećniji od njih.
