Kakav divan dan!“, uzviknu Krtica izašavši iz krtičnjaka u rano jutro. Bilo je čarobno. Sijalo je sunce. I cveća je bilo svuda unaokolo. Odjednom joj se učini da je krtičnjak mali i mračan i turoban. „Zašto bih ja živela pod zemljom“, pomisli Krtica, „kada bih mogla da živim na nekom VELIKOM i SVETLOM i DIVNOM mestu.“
I Krtica krenu u potragu za novim domom. Nije odmakla daleko kad naiđe na Ježa. „Zdravo Krtice,“ reče Jež, „kuda si se uputila?“ „Tražim novi dom“, objasni Krtica, „neko mesto koje je VELIKO i SVETLO i DIVNO.“ „Ja znam takvo mesto!“ reče Jež „Pođi za mnom!“
„Kako ti se čini?“ upitao je Jež, kada su se uvukli u šuplje deblo. Krtica je probala da se oseća kao kod kuće, ali je kroz deblo fijukao vetar. „Pa“ reče Krtica tresući se, „baš je VELIKO – ali ova promaja mi ne odgovara. Radije bih neko ušuškanije mesto.“
Tek što Krtica i Jež proviriše iz debla, ugledaše Vevericu. „Šta radite?“ upita Veverica. „Tražim novi dom,“ objasni Krtica, „neko mesto koje je SVETLO i DIVNO.“ „I UDOBNO!“ dodade Jež. „Ja znam pravo mesto!“ reče veverica „Pođi za mnom!“
„Kako ti se čini?“, upita Veverica kada se Krtica popela u prazno ptičje gnjezdo. Probala je da se oseća u gnezdu kao kod kuće, ali se plašila da iz njega ne ispadne. „Pa“ reče ona „veoma je SVETLO – ali je za mene suviše opasno. Radije bih neko bezbednije mesto.“
Tek što su Krtica, Jež i Veverica sišli sa drveta, naiđoše na Zeca. „Šta se dešava?“ upita Zec. „Tražim novi dom,“ objasni krtica „neko mesto koje je DIVNO.“ „I UDOBNO!“ dodade Jež. „I BEZBEDNO!“ dodade Veverica. „Ja znam pravo mesto!“ kazao je Zec.
Zec je poveo Krticu, Vevericu i Ježa do malenog potočića. „Ovamo!“ povika on lagano skačući sa kamena na kamen. „Kako ti se čini?“ zapita Zec kada su zalegli u udubljenje pored svetlucavog vodopada. Krtica je i tu probala da se oseti kao kod kuće, ali su je stalno prskale kapljice vode. „Pa“ reče ona „DIVNO je – ali je suviše vlažno za mene. Radije bih neko suvo mesto.“
Polako se smrkavalo, a Krtica još nije našla svoj novi dom. „Nisam znala da će biti ovako teško.“ uzdahnu Krtica. „Ne brini se. Naćićemo ga mi već negde.“ reče Zec. „Hajde da razmislimo.“ kazala je Veverica. I svi su seli i mislili, i mislili, i mislili, kad odjednom… poče kiša!
Krtica reče: „Ja znam pravo mesto!“ Povela je Vevericu, Ježa i Zeca nazad kroz šumu do svima poznate rupice. „Ali ovo je tvoj STARI dom!“ povikaše Zec, Jež i Veverica. „Znam,“ uzviknu Krtica sva srećna „Zar nije ČUDESNO?!? Nije ni VELIKO, ni SVETLO, ni DIVNO, ali je baš kako treba za mene.“
Napolju je bio mrak i oluja je besnela šumom. No, u krtičnjaku je bilo svima prijatno. „Tako je UDOBNO.“ reče Jež. „I BEZBEDNO.“ reče Veverica. „I SUVO.“ reče Zec. „Da,“ rekla je Krtica zadovoljno „kod kuće je najlepše!“
Tekst preuzet
