Kad dođete kući s novorođenčetom, zadivljeni čudom života i zaokupljeni brigom o njemu, nećete ni pomisliti da će to maleno biće jednom samostalno živeti. Sve počinje ohrabrivanjem deteta da samo jede, nastavlja se učenjem da se samo oblači, a postepeno ga treba naučiti i da obavlja neke poslove po kući.
Učestovanjem u obavljanju kućnih poslova deca mnogo dobijaju: razvija im se samostalnost, uvežbavaju različite veštine, stiču disciplinu i samopouzdanje jer sami rade neke stvari.
Mališani su često nespretni, pa je važno podržati ih u tome što rade i imati strpljenja s njihovim greškama. Tako ćete im omogućiti razvoj samopouzdanja koje se stiče upravo ličnim iskustvom i doživljajem da smo nešto uspeli da uradimo.Roditelji često, u želji da mališanima pomognu i jer im je žao da gledaju da se ‘muče’, uskaču i čine stvari umesto njih što je šteta jer mala deca vrlo rado učestvuju iz sopstvene potrebe za samostalnošću, želje za igrom, istraživanjem i učenjem prema modelu odnosno oponašanjem odraslih.
Psiholozi kažu da je vrlo važno podržati taj rani interes, a mnogo kućnih poslova se može prilagoditi uzrastu deteta. Petogodišnjacima verovatno kućni poslovi neće biti toliko zanimljivi zato je najvažniji pristup podsticanje kroz igru, na primer, takmičnje, ples i slično.
Presudan je i pristup svih članova porodice, pa ako svi odrasli članovi obavljaju kućne poslove, biće dobar model deci. Ako kućne poslove radi samo, na primer, majka teško je očekivati od dečaka da učestvuje u njima jer ih ne radi ni njegov otac.
Kako dete raste, povećava se i broj obaveza. Od dvogodišnjaka možemo tražiti da bace maramicu u smeće, od trogodišnjaka da pospreme igračke kojima su se igrali, od četvorogodišnjaka samoposluživanje pri jednostavnim jelima. Razlika je u tome što je kod male dece podsticanje važno zbog detetovog učenja i uvežbavanja veština, a kod starije dece se kao motivacija javlja i stvarna realna pomoć, na primer, da preuzmu brigu o svojoj sobi. Školarci, kažu stručnjaci, mogu učestvovati u gotovo svim kućnim poslovima, pod uslovom da imaju dovoljno vremena za igru i školske obaveze.
Dogovorite se sa decom koji je njihov deo posla i šta očekujete od njih. Za veća nedeljna pospremanja dogovorite zajedničko vreme kada svi pospremaju, upalite muziku i učinite situaciju zabavnom.
Ako je detetu dodeljen neki kućni posao, treba očekivati da će ga svaki put, prema dogovoru, izvršiti. Ako se suočite s otporom, postignite dogovor tipa, “ako pospremiš sobu, možeš posle podne u bioskop” i odolite želji da ih za obavljeno nagrađujete novcem jer tako neće naučiti da jednostavno moraju preuzeti deo obveza. Za odlazak u prodavnicu, na primer, potrebno je da dete samostalno što se tiče izlaska iz kuće. Školarci mogu obaviti takav zadatak.
I imajte na umu da je pri svladavanju samostalne aktivnosti deci neophodna podrška odraslih.
