Mamica i ja smo išle pored parka na Petoj Aveniji.
– Osećaš li miris?- reče mamica.
– Kakav miris?
– Drveća Centralnog parka, Žabice. Trave Centralnog parka. Ptica i veverica Centralnog parka.
– Čini mi se da osećam.
– Kada dođemo do ulaza, ućićemo u park i onda ćeš stvarno osetiti njihov miris – i miris ljudi takođe.
Prošle smo još jedan blok, stigle do ulaza i ušle u Centralni park. Mamica je duboko disala.
– Volim Centralni park – reče ona.
– I ja ga volim. Zašto ga ti voliš?
– Zato što je u Njujorku.
– Ako voliš Njujork, zašto ne živiš u Njujorku?
– Mrzim Njujork.
– Oh, mamice, volela bih da tako ne govoriš. Ti ga voliš, ne mrziš ga.
– Pa dabome, skakavče. Volim Njujork, naravno. A i mrzim ga naravno.
– Zašto?
– Eto tako. Stvarno tako. Tako je i iako niko neće da kaže da je tako, ali jeste tako. Poznavala sam ovaj park još pre nego što sam znala da govorim. Volim ga i mrzim ga i želela bih da je ceo svet bolji.
– Nego šta?
– Nego što jeste.
– A kakav je ?
– Sav je zbrkan i veoma tužan.
– Nije. Srećan je.
– Dobro, srećan. Zar ne vidiš, žabice, da se plašim.
– Čega?
– Sebe same. Načina na koji živim. Načina na koji sam dugo živela. Načina na koji sve radim. Načina na koji sam napravila zbrku od celog svog života…
Došle smo do klupe na kojoj niko nije sedeo, pa smo sele na nju. Uzeh mamicu za ruku, skoro isto tako malu kao što je moja i čvrsto je stisnuh, jer je ona bila veoma nesrećna, a ja nisam htela da ona bude nesrećna.
Odlomak iz knjige “MAMA, VOLIM TE” , Viljem Sarojan
