Uvek željno iščekujem vikend i radujem mu se. I uvek imam gomilu planova za ta dva najkraća dana u nedelji. I uvek budem manje-više razočarana učinkom kada se sve završi.
Uvek se setim profesora staroslovenskog sa fakulteta koji je govorio – Kad god budete krenuli da spremate ispit, na dan izlaska vajkaćete se: “što nisam samo dan ranije počeo da učim!” Zapamtite to!
I zapamtila sam, ali profesor Stakić nije znao da ću ga se sećati i kad budem peglala, spremala slavu, bilo šta od kućnih i ne-kućnih poslova. Svake subote, profesor u mojoj glavi stoji i pobedonosno kaže: “Što nisi sinoć makar pola opeglala, crna Jasmina?” Da, u mojoj glavi smo na ti. Ali, „crna Jasmina“ petkom popodne ne postoji.. Ili postoji njena bleda senka. Živi u nadi da će subota konačno nabaciti neke čudotvorne moći i smilovati se majci, ženi, barici, kuvarici, sekretarici, pr menadžeru, čistačici, medicinskoj sestri…
Ja, subotom, kako oči otvorim, osetim uznemirenost. Šta pre? Hoću li sve stići? Obećala sam im i pozorište. Imaćemo poslepodne i goste, čekaju me i kuća i dvorište i bašta. Da, ne kažu uzalud “za ludaka, dva budaka”. Ili “za budalu uvek ima posla”. Dobro, priznajem da subotom makar malo duže spavamo. Moja deca nisu ni kao bebe bile od onih malih petlova koji sa suncem kukuriču. Jok, aktivne i uvek u akciji, i one subotom vole da malo duže spavaju.
Za razliku od nas, moj muž je posebna priča. On je onaj koji prvi ustaje subotom i budi me da bi mi rekao da je stavio kafu! One žene što bi mi pozavidele na tom gestu, neka odmah shvate da me on probudi , dakle – probudi – da bi mi to rekao! Kad spavam, kafa mi ne treba. Subotom bi da je pijem, ali kada se sama, naspavana i sama probudim. Ali, avaj!
On je onaj kome nije potrebno mnogo sna, ali potrebno mu je da vikendom pije kafu napolju, ako vreme dozvoljava, i da priča, gušteriše se i uživa. Tako puni baterije. Cele nedelje se borimo protiv vetrenjača, institucija, obaveza i sličnih mučitelja, i on vikendom mora da jutro popije naiskap, lagano sa dodatkom.
Moje baterije se ne daju napuniti. Ili sam bar tako do skoro mislila. Ja tako sedim sa njim, pijem kafu i u glavi motam sto i jedan film: ako ja prostrem veš dok stavim ručak, dok se ovo krčka a ono dinsta, mogu da izbacim smeće, deca će promeniti svoju posteljinu, i srediti sobu, a ja usisavam…Dok se on grli sa suncem i žmirka sa jorgovanima, u mojoj glavi košnica misli koje zuje, sputane, uznemirene… Sudaraju se i bockaju me: ”Ništa nećeš stići, ništa nećeš stići…”
Iz razmišljanja me prene njegov glas: – Pa, ti mene ne slušaš!
– Ma, slušam, stvarno slušam, ali….ne čujem…-odgovaram ja
– Vidim, da si dobila uznemirenje! Vrpoljiš se tu kao da te je neko kidnapovao!
– Ja, samo eto, volim da pijem kafu, kad sve lepo obavim, na miru! A ne ovako, pijem je a trista čuda me čeka!-objašnjavam svaki put…
On me gleda, klima glavom i smeje se. Zna tu moju priču.
-Ti? Kad sve obaviš? Na miru?! Smeje se…
– Pa dobro, znaš li da, kad bi je pila na miru, i kad sve obaviš, da je nikad ne bi ni popila? Ti si bre u fazonu, svet nije dovoljan…Bukvalno, kafu ne bi ni pila!!
Tu već i ja počinjem da se smejem. U pravu je. Možda bi eventualno na godišnjem odmoru popila kafu, ili ono, kad bih sela u kafić sa drugaricom, gde bi mi jedini posao bio samo to – da pijem kafu.
Gledam njega kako se stvarno u tom jutarnjem gušterisanju oporavi. Kako dok tu sedi, on je tu, prisutan, opušten… Kako mu stvarno treba i prija, i onda kada ustane i krene da radi dvorišne, voćarske i baštenske poslove, on ne staje… Samo radi ručka i eventualno ako neko naiđe, pa mora da ostavi posao. Gledam kako lepo napravi prioritete i krene jedno po jedno, ništa naporedo ne radi. Ništa ne ostavlja do pola da bi započeo nešto drugo ili treće.
Gledam ga, pa onda uporedim sa svojim jurcanjem po kući, malo ovo, sad ću ono, jooj što još nisam ovo ni počela. I tako panika i jurnjava. I ta žurba i pritisak me potroše više nego rad… I unervoze, i učine da mi vreme teče brže…
I onda kažem sebi, pa ti si barem bila štreberka! Što ne naučiš nešto u životu od čoveka svog života?! Daj smiri se malo!
Pa onda još rešim da naš ugođaj vikendom poboljšam. Pa napravim neki kolač petkom, da imamo uz tu subotnju kafu (hvala profesore Stakiću, evo juče sam napravila kolač!). Pa nabacim naočare za sunce, da se ne mrštim, i ne pravim sama sebi bore… Pa kupim novu mušemu za baštenski sto. Na tufnice, da mi se slaže uz šolje… Pa kažem sebi, mislićeš o poslovima sutra, Skarlet. Ili makar kasnije… Opusti se!
Pa nam onda ustanu dečica i dođu onako u pidžamama, sanjive, da nam pričaju dogodovštine i školske priče. Pa im onda tu, napolju (ako vreme dozvoli, a leti uglavnom dozvoljava), iznesem doručak dok ptičice cvrkuću, dan se lenjo tegli i obećava radost. I u tim trenucima, već mi se misli umire, napravi se razuman raspored poslova i subota mi se uvuče pod kožu. Tek tad shvatim da je baš to jedna umiljata mačkica, ta subota…
Konačno sam naučila. Svi poslovi će me sačekati, subota neće dobiti ni ruke ni metlu. Nešto može i da se preskoči, nešto možeš i da se praviš da ne vidiš, ali vreme koje provedeš u miru sa svojom porodicom, nema cenu. Naučila sam, ali ne iz nečije priče, nego na konkretnom primeru, da je mir tamo gde ti rešiš da mu podigneš šator. Da je uvek u tebi, ali ne sme biti potisnut nikakvim glupostima i stvarima kojima pridajemo značaj bez povoda i izmišljamo im lažni sjaj.
I – još nešto. Mir i spokoj sebi moraš da priuštiš i kad ti se čini da su preskupi, jer su oni preduslov da nastaviš da radiš, čime god da se baviš, a da ostaneš normalan i zdrav.
