Nije svaka pomoć korisna
Postoje majke i očevi koji silno razmaze svoju decu, žele da im udovolje u svemu, onoliko koliko mogu, ispunjavaju sinovima i ćerkama svaku želju, žele da im život učine srećnijim, ispunjenijim i lakšim. Mnogi od njih iskusili su kao deca poteškoće i muke, nedostajali su im ljubav, sigurnost, razumevanje i oslonac i sada imaju samo jednu želju: da njihovoj deci bude bolje. Međutim, postoje i oni roditelji koji su u svom detinjstvu bili previše zbrinuti, zaštićeni i razmaženi, pa su i od svoje dece napravili bespomoćne i nesposobne ljude.
Deca neosetno, postaju centar porodice i zahtevaju od nas sve. I od samog početka ne ide tako lako kako smo o tome maštali. Nije lako uprkos svoj ljubavi! Postajemo obeshrabreni, bespomoćni. A kada čujemo kako prijateljici iz fitnes kluba vaspitanje dece tako lako polazi za rukom – ona o tome priča uvek kada posle treninga odemo na kafu – osećamo se još bednije. Ne možemo više da podnesemo tu situaciju. Kao i sve one lepe mame iz dečjeg parka koje, čini se, sve s lakoćom drže pod kontrolom. Ne možemo da priznamo da imamo probleme. Mi to jednostavno ne možemo!
Beskrajno volimo svoju decu. Međutim, naša predanost nije uvek dovoljna. Jer deca u odrastanju moraju da ovladaju potrebnim veštinama kako bi izrasla u jake ljude, koji će znati da se snađu u svetu.
Čini se da su majke u odgajanju deteta često usamljene, osećaju se nesposobno i razočarano. Šta zaboga radim pogrešno? Kako da se nosimo s tim odgovornim zadatkom – to je najveći izazov koji postoji! Na to čovek jednostavno nije pripremljen.
Za roditelje je to dugotrajna i često zahtevna borba, ako ne i najodgovorniji zadatak koji moraju da obave, a to je sigurno teži i zahtevniji rad od univerzitetskih studija!
Mnogi roditelji otklanjaju svojoj deci i najmanju prepreku s puta i žele da ih sačuvaju od životnih teškoća. Pomažu deci koliko mogu, nesebično ih oslobađaju svakog tereta, neprestano se trude da im ispune svaku želju, samo da deci bude dobro. Ima mnogo roditelja koji se toliko namuče oko svoje dece da dovedu sebe do stanja fizičke i psihičke iscrpljenosti. A dete je i pored toga nezadovoljno, mrzovoljno i nezasito u svojim zahtevima.
Na moje pitanje kako se oseća osoba koja je nesamostalna, polaznici kursa su napisali:
• „Ne bih bio samouveren, bio bih obeshrabren i neraspoložen, osećao bih da ne mogu ništa da uradim sam.“
• „Oslanjao bih se na druge umesto na sebe.“
• „Osećao bih se nesposobnim u odnosu na partnera, oslanjao bih se na njega. Često bih partnera pitao za mišljenje kako bih shvatio da li je to što radim dobro ili nije.“
• „Sumnjao bih u sebe, potcenjivao bih druge i mučio bih svoje kolege i svog partnera.“
• „Bio bih osetljiv na kritiku zato što sam nesiguran u sebe.“
• „Osećao bih se bespomoćnim u nepoznatim situacijama ili konfliktima koji moraju da se razreše. Mislim da bih loše procenjivao šta treba da uradim.“
• „Bio bih prepušten sebi, ne bih prihvatao novine jer bih ih se plašio.“
• „Bežao bih od odgovornosti, zavisio bih od drugih.“
• „Mislim da bih imao duboki osećaj beskorisnosti.“
• „Mislim da bih bio egoista.“
• „Ne bih mogao iskreno da volim jer bih se suviše bavio sobom.“
Ima mnogo roditelja koji se toliko namuče oko svoje dece da dovedu sebe do stanja fizičke i psihičke iscrpljenosti. A dete je i pored toga nezadovoljno, mrzovoljno i nezasito u svojim zahtevima.“
Nesamostalna osoba možda bi i mogla na neki način da se oseća dobro, ako bi živela u okruženju koje jeskrojeno prema njoj. Nesamostalnost ima i svojih prednosti. Ipak, nesamostalnim osobama neophodna je pomoć da bi izrazile svoje želje, one nikada ne odrastu.
Mnogi roditelji previše razmaze svoju decu.
Sigurno je ipak to da nesamostalno dete, dakle dete koje zavisi od drugih, gubi osećanje samovrednovanja. Dete je nesigurno i kada svoje mane prikriva nepristojnošću, nametljivošću, kukanjem ili agresivnošću. Dete je često uplašeno i ćutljivo, u svakom slučaju mnogo zahteva od roditelja, od odraslih.
U obdaništu su takva deca najčešće pasivna. Nedostaje im samopoverenje i uplašena su. Ne umeju da se snađu u nepoznatim situacijama. U obdaništu nisu opuštena, osećaju se bespomoćno i napušteno. A kada deca odrastu, neće više biti roditelja koji će moći brzo da reše njihove probleme. Tako se naša velika i dobronamerna briga za decu okreće protiv njih. „Ne, to sigurno ne bismo želeli!“
Činjenica je: ako detetu otklonimo sve neprijatnosti s puta, ako ga služimo i previše ga razmazimo, oduzimamo mu iz ruku kontrolu nad sopstvenim životom. Dete možemo da sputamo našom prevelikom ljubavlju. Kao rezultat svega nastaje čovek koji je nesposoban za život. Najgore je to što detetu sebično ponašanje neće olakšati život, ono neće moći da izgradi i neguje zdrave odnose jer, osim roditelja, niko neće želeti da prihvati njegovu razmaženost.
Jedna majka je ovako rekla:
„Zar nije previše tražiti od deteta da bude samostalno? Naše dete je još malo. I želela bih da ono još nekoliko godina bude uz mene. Tako je milo! I ko zna da li će za nekoliko godina i dalje biti tako slatko. Iskreno, želim da moje dete još malo zavisi od mene. Ionako će kroz život naučiti da bude samostalno.“
Deca roditelja koji imaju ovakav stav nisu (naročito ne u pubertetu) samostalna i neće znati kako da se snađu u ovom surovom svetu. Da li im zaista želimo tako nešto?
Ne zavaravajmo se: imala sam iskustva s mnogom decom koja su morala da se bore sa neispunjenošću i nesigurnošću, s decom koja nisu znala da budu samostalna zato što su im roditelji – često iz dobre namere i brige – to uskratili.
Želela sam da polaznici napišu par reči o tome kako se oseća samostalno dete:
• Dete ima poverenja u sebe i ima zdravo osećanje samovrednovanja.
• Dete je aktivno.
• Dete je okrenuto stvarnosti.
• Dete se oseća korisnim. Njemu se može nešto poveriti.
• Dete je spontano.
• Dete je željno znanja i ima izraženu radoznalost prema svetu i životu.
• Dete je motivisano, igra se i postiže sve posvećenošću, motivacijom i strpljenjem.
• Dete može da isplanira svoj dan onako kako ono želi.
• Dete se ne obeshrabruje tako lako. Kada u nečemu ne uspe, prihvata to. Sledeći put će sigurno biti bolje.
• Dete može da brani svoj stav i svoje mišljenje. Zato ono pred grupom poznatih ili nepoznatih ljudi ima hrabrosti da kaže „ne“.
• Dete ima prijatelje, može aktivno da učestvuje u svom socijalnom okruženju.
• Dete drugi shvataju ozbiljno i ono shvata ozbiljno druge.
• Dete može, prema svom uzrastu, da preuzme odgovornost.
Pod samostalnošću ne podrazumevam to da dete može da uradi sve što zamisli. Mislim da roditelji ne bi trebalo da detetu dozvole baš sve. Znamo da dete još nije sposobno da samo postavi granice u onome što radi.
„Nesamostalno dete koje je centar porodice postavlja svom okruženju neverovatne zahteve i postaje tiranin. Pošto mu se roditelji ne suprotstavljaju, dete nije naučilo kako da se suoči s neprijatnošću.“
Samostalnost o kojoj ovde govorim suprotstavlja se zavisnosti od drugih i upućenosti na druge. Deci je, već u ranom periodu života, potrebno da urade nešto sama, bez pomoći odraslih, i sposobna su za to.
Objasniću vam, kroz primere, kako bi to trebalo da izgleda u praksi.
„Pomozi mi da to uradim sam!“
Ova rečenica jeste srž Montesori metode.
Posmatrala sam majku i jednogodišnju ćerku kako stoje na niskom ivičnjaku. U uskoj uličici gotovo da nije bilo saobraćaja. Dakle, nije bilo nikakve opasnosti. Devojčica je želela da se zabavi, pa se iznova pela na ivičnjak i iznova je silazila s njega. Iz straha da će se devojčica povrediti, majka ju je uhvatila za ruku i po dvadeseti put joj je rekla:
„Pazi, inače ćeš pasti!“
Devojčici nije uspelo da se otrgne iz majčine ruke, naljutila se, počela je da vrišti i htela je da je majka nosi.
Kakvu šansu je devojčica propustila: da radosno nauči svoje prvo penjanje uz stepenice! Šta je jedna mala nezgoda u odnosu na mogućnost da dete oseti delić svoje nezavisnosti?
Često potcenjujemo decu. Dečje sposobnosti mnogo su veće nego što možemo da naslutimo.
Dozvoliti deci da budu samostalna nije uvek prijatno i zahteva od nas strpljenje, kao i odricanje od našeg uobičajenog radnog tempa. Međutim, kada dete postane samostalno, u tome uživa cela porodica. Deca će retko zavisiti od nas a samim tim ćemo i mi imati više vremena za opuštanje.
Odlomak iz knjige „Samostalna deca su srećnija“ Hajdi Majer-Hauzer (Laguna, 2012.)
