„Nakaradna radna vremena od devet pa nadalje ceo dan. Deca predškolskog uzrasta više borave sa vaspitačicama nego sa roditeljima…“

Deca predškolskog uzrasta više borave sa vaspitačicama nego sa roditeljima. To vreme treba što bolje i kvalitetnije iskoristiti jer treba da smo svesni da je to periood najintezivnijeg razvoja dečje ličnosti.

693

Zanemela od bola.. Misli uvek u istom pravcu idu. Razmišljam o svemu a najviše o tome da li se ovakvi slučajevi (koji su nas zadesili) mogu sprečiti. Mnogo je tekstova da sve dolazi iz porodice. Slažem se a kakve su danas porodice i kada su na okupu? Najviše noću a noću se ne razgovara sa decom već spava.

Kakva su ovo nakaradna radna vremena od devet pa nadalje ceo dan. Gde su za to vreme deca posebno ona u gradu gde nema u blizini bake i deke a i ni novca da plate ko će da ih pazi?

Deca predškolskog uzrasta više borave sa vaspitačicama nego sa roditeljima. To vreme treba što bolje i kvalitetnije iskoristiti jer treba da smo svesni da je to periood najintezivnijeg razvoja dečje ličnosti.

Trenutno se razvija novi program, mnogi iskusni vaspitači imaju niz primedbi nezadovoljni ali ko njih pita. Neko je to rešio i tako mora biti. Obuke traju, uputstva štampaju. Tu su i edukativni…(kao da se u školu nije išlo) Ovo su novine sa zapada ali ljudi mi ne živimo na zapadu?

Menja se stari program. Zbog čega? Šta nije valjalo? Niko ne piše o tome.
Posebna rubrika u knjizi rada starog programa i jedan od osnovnih ciljeva je bio SOCIJALNI I EMOCIONALNI RAZVOJ DETETA. Novim programom taj primat se izgubio.

Sobe se pregrađuju, deca razdvajaju u centrima interesovanja. Sve to deluje lepo, lepo se slika (podseća me na one službenike u bankama odvojene staklima). Sve manje frontalnog rada, zbog čega? Da se još više otuđe?

Takođe veoma bitan FIZIČKI RAZVOJ. Potreba za kretanjem koja je na ovom uzrastu najintezivnija. Gde da se kreću? Skučenim stanovi, vrtići bez dvorišta… Sve pretrpano a o fiskulturnim salama ni reči.. Stručnjaci ovih dana pričaju da čim primetimo da se dete osamljuje, ćuti treba reagovati. Šta mi radimo? Podstičemo ih pravimo mesta za osamljivanje. Postoje psihološke i pedagoške službe u ustanovama a čime se one bave? Najmanje decom.

ČUVARI OSMEHA – predivan priručnik sa zbirkom psiholoških radionica za decu i odrasle gde se kroz radionice na interesantan način mogao sagledati unutrašnji svet dece.. Deca su se podsticaj kako da iskažu svoje emocije i kako da ih kanališu na prihvatljiv način u odnosu na sebe i svoju okolinu. Gde nestade? Pokazao se veoma delotvoran a deca su rado učestvovala u radionicama a i vaspitači i roditelji bolje upoznali decu.

Gde nestadoše radionice SAMOPOŠTOVANJA? Zašto menjati nešto što se pokazalo veoma dobro?

Mogla bi još mnogo toga reći ali za sada toliko.

Spremna sam na kritike i osporavanja. Danas kada mi je pred očima slika unesrećene dece kada me ovaj događaj tera na razna razmišljanja, kada tugujem i saosećam sa roditeljima, rodbinom, drugovima, školom…imala sam potrebu ovo da napišem.

Ne ponovilo se.
Volite i čuvajte decu kao nešto najsvetije.

Čedislavka Popović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komentar
Ovde unesite svoje ime