Događalo mi se da mi je podrška izostajala od ljudi od kojih sam je najviše želela ali i očekivala, u času kada mi je zaista bila potrebna, barem sam tako osećala.
Isprva bih se rastužila, preispitivala gde sam i u čemu pogrešila, čime to zaslužila.
A potom bih se udaljila da bih sve to hladnije glave i mirnijeg srca sagledala, da bih prihvatila i sa tim se pomirila.
Pitala bih za mišljenje, za podršku, ali tada sam se već osećala kao da sam ne za mišljenje i podršku, već za ljubav molila.
A to, to je za srce najgore od svih mogućih stanja.
Shvatila bih da sam se za te osobe preko svake mere vezala i da me Bog stavlja na to iskušenje kako bih i njih i sebe oslobodila – očekivanja.
Loše je ako očekujemo prisustvo drugog i u danima najveće žalosti i u danima najveće radosti.
Ako treba da su tu, oni će biti.
Ako treba da očekujemo i ako nam nedostaju, Bog nas samo uči da bez njih možemo i da ne treba uz sebe da ih držimo odnosno zadržavamo, dozivamo, već da jednostavno treba da ih pustimo.
Jer, da su želeli da ostanu, ostali bi.
Da im je bilo važno kako se osećamo, uz nas bi i bez našeg poziva i molbe stajali.
Jednostavno, tako su izabrali.
Ako drugog naša bol ne zaboli i naša radost ne obraduje, onda među nama i nema ljubavi.
A ako nje nema, onda je samo pitanje da li će žalost ili radost da nas rastavi.
Bog našu ljubav ispituje, ako je ima dovoljno, preplivaće i mora radosti i mora žalosti, ako je nema, samo je pitanje koji će talas, da li prvi ili neki naredni da je „udavi“.
Zato, ne zadržavajmo i ne očekujmo.
Oni koji treba da su uz nas, oni će biti.
A ostale, čim nisu tu a znaju da bismo želeli da budu, njima treba srećan put poželeti i na svemu lepom, što smo prošli, zahvaliti.
Nikako moliti ih i zadržavati.
❣
Bogorodičin venac
