Program u našim predškolskim ustanovama koncipiran je na osnovu Ređo pedagogije.
U Ređo Emiliji vaspitanje je zajednički proces. Posebno se vodi računa o vrednovanju, odnosno poštovanju kreativnih finesa deteta. Uvod u celu pedagogiju omogućava vaspitačima da sa ,,svojom“ slikom čoveka izgrade/postave osnove za rad u sopstvenom okruženju.
KAKO JE NASTALA REĐO
Ređo je nastala 1945. Godine u gradu Ređo Emilia u Italiji. Majke, radnici seljaci i učitelj osnovne škole Loris Malaguci su osnovali na kraju rata jedan takozvani ,,Narodni vrtić“. Tu su hteli da spoje ono što je u vrtiću do tada bilo odvojeno: dete, porodica, vaspitač i njegovo okruženje. Iako je to bio zajednički posao, Loris Malaguci je označen kao osnivač Ređo pedagogije, pošto je on koncipirao naučne sadržaje ove teorije. Internacionalno je postala poznata kroz Malagucijevo izlaganje ,,Kada oči preskoče preko zida“ i pesme ,,Sto jezika deteta“. Na tom uspehu se bazirao uspeh regionalnog vrtića, koji je od strane Newsweek 1991 proglašen za najbolji predškolski program. Vaspitanje dece se smatra zajedničkim zadatakom svih!
Ređo pedagogija se u svaki vrtić uvodi drugačije. To je jedna filozofija, misaona struktura, koja podstiče nešto da se nešto AUTENTIČNO URADI. Iz tog razloga svaka ustanova je sasvim individualna sa svojom decom, roditeljima i vaspitačima, kao i sa lokalnom kulturom. Ređo mora u Ustanovi ,,slobodno“ da zaživi.
Na taj način Ređo nije kruta i gotova konstrukcija. Ona se stalno proživljava i promišlja i kroz to se prilagođava novim stečenim znanjima. Tako je to pedagogija koja uzrasta svakog dana.
U Ređo pedagogiji su uzrasno homogene grupe.
Radi se o tome da se deci pokaže kako možemo zajedno nešto da pokrenemo i preduzmemo.
Ređo je takozvana dete orjentisana pedagogija u kojoj je dete postavljeno kao samostalni akter u središtu dešavanja. Slično je i u Frajnet ili Montesori pedagogiji. Pozitivna slika o detetu prouzokuje kod Ređijanera da rade na snagama deteta, ne postavljajući se u poziciju ,,Učitelja“.
U Ređo pedagogiji se deci ne postavljaju zadaci, već deca odlučuju SAMA u zavisnosti od svojih trenutnih interesovanja i stvari koje ih pokreću i to ih opredeljuje čime će se baviti. Na taj način je Ređo pedagogija najmodernija putanja dečijeg vaspitanja širom sveta.
Ređo samim tim odgovara svakom detetu sa njegovim pravom na vaspitanje i obrazovanje, nezavisno od njegove telesne, socijalne i društvene pripadnosti.
SLIKA DETETA
Dete je u centru pažnje, ali optimistično viđeno sa svim njegovim SNAGAMA.
Ređo vaspitač polazi od toga da svako dete ima lepezu mogućnosti izražavanja na raspolaganju kako bi otkrivalo svet ili ih koristilo prema sopstvenoj odluci kako će učiti.
Deca žele da putem sopstvenih iskustava, kroz pokušaje i zablude uče i prožive njihov istraživački put.
Loris Malaguci govori uvek o stotinu jezika deteta koji su im dati kako bi svet shvatili i osvojili. Ređo vaspitač/ pedagog želi tih sto jezika da podrži, podupre i sačuva. Zbog toga omogućava detetu toliko prostora koliko je moguće kako bi dete samo delovalo. Treba pokušati sve mogućnosti učenja, spoznaje i pokreta i to im omogućiti u jednom estetski zadovoljavajućem prostoru.
ULOGA VASPITAČA
Ređo vaspitač se postavlja kao PARTNER dece. On nema zadatke Učitelja i Sveznajućeg jer svako dete, na osnovu svojih mogućnosti i shvatanja obrazuje sebe samo.
Zadatak vaspitača je da kreira primeren prostor i asortiman za igru/rad. Deca donose sopstvene VREDNOSTI. Podrška i poverenje odraslih daju im vreme i prostor za njihov samostalan RAZVOJ.
Posmatranje i dokumentovanje situacija i koraka razvoja ima veliki značaj u pedagoškom radu. U to se svakako ubraja i organizovanje portfolija za svako dete kao i dokumentovanje i izložbe za roditelje ,,Zidovi koji govore“. Postupno se kače fotografije, radovi dece, kao i svakodnevne situacije ili delovi projekta. Zajednički rad sa drugim stručnjacima pripada samoj pedagogiji, pa tako u Ređo vrtićima radi jedan umetnik ili ateljerista koji se konsultuje sa vaspitačima i oni usko sarađuju.
UREĐENJE PROSTORA I IGRAČAKA
Prostor važi kao treći vaspitač. Ređijaneri polaze od toga da estetika i osmišljeni prostor pozitivno utiču na razvoj deteta, pa shodno tome soba – prostor treba da je usko povezan sa decom, roditeljima i vaspitačima, a ne samo da zadovoljava potrebe jedne od navedenih grupa.
Središte u Ređo vrtiću je tzv. Pjaca – velika sala kao mesto susretanja, igranja i mesto komunikacije i pokreta istovremeno.
Iz ove prostorije proizilaze mnoge druge sobe / prostorije.
Zidovi su dekorisani i tako su i nazvani: ,,Zidovi koji govore“.
Ogledala (okrugla, ćoškasta, podeljena, lomljena…) staviti svuda po vrtiću u visini dece.
Sve prostorije vrtića koliko god je moguće prirodno osvetliti, npr. sa prozor-vratima, kako bi se omogućila transparentnost i širina.
Dodatno obezbediti i druge izvore svetlosti (projektor, lampe, pozorište senki …) kako bi se omogućila igra sa svetlima.
Različite visine podova, stepenasto postavljene, ili kosi podovi omogućavaju deci pogled na sobu iz različitih perspektiva. Platna i baldahini na plafonima i zidovima omogućavaju sasvim drugačiji doživljaj prostora.
Opažanje se uči na najrazličitije načine, a samim tim se i kreativnost i izražajnost dece pojednostavljuje.
Regionalno–kulturološka veza mora da postoji u vrtiću. Ređo uvodi lokalnu kulturu grada ili mesta u kome se nalazi. Tako se može nameštaj i garderoba prethodne epohe susresti u imenima grupa. U sobama se nalaze igračke, tj. svakodnevni predmeti (šerpe, lonci, varjače…), prirodni materijali (kestenje, sočivo, pasulj…). Dodatno postoje prostorije kao što je radionica–atelje, koji u najboljem slučaju vodi posebno obučen ateljerista.
Mogućnosti sobe treba da budu otvorene za decu i izazovne u smislu mnoštva materijala i alata (količina), od šivaće mašine do gline, gipsa i testere, kako bi deca imala mogućnost da svoju kreativnost prožive, eksperimentišu i da u potpunosti uče svim svojim čulima. Nikako ne treba da ima samo obrazovni smisao, neophodna je i igra. Ples i gluma moraju biti uključeni u to tj. izazov, mogućnost da ,,stotinu jezika deteta“ bude zadovoljeno. Ovo se svakako upotpunjuje i kroz projekte sa određenom temom. Projekat je propraćen od strane vaspitača u smislu dokumentacije. Projekti su dugoročna istraživanja jedne teme i traju u zavisnosti od interesovanja: nedelju dana ili mesec/mesecima. Moguće je uključiti i eksperte određene oblasti kao što su lutkari, glumci, umetnici, naučnici, arhitekte.
