Roditelj jednog prosečnog vaspitanika se kod vas interesuje za razultate rada svog deteta. Vi kao vaspitač ili učitelj možete pokazati produkte rada – ocene, govoriti o svojim zapažanjima sa aktivnosti – časova i iznositi vama poznata mišljenja stručnih saradnika…
KOJE PODATKE TREBA IZNETI RODITELJIMA, A KOJE ZADRŽATI ZA SEBE?
Brojni su i vrlo različiti utisci vaspitača o radu i ponašanju pojedinog deteta. Najčešće se zadrže u pamćenju oni koji su negativni: utiču da se ometa rad na aktivnosti ili imaju slabe rezultate u salvađivanju gradiva.
Pod informacijom se podrazumevaju oni podaci koji pokreću na aktivnost. To znači da bi roditelju trebalo davati informaciju, tj. podatke koji će omogućiti da i roditelj nešto preduzme kako bi rad samog deteta bio efikasniji.
Iz naše ustaljene prakse, često negativne, koja se teško prevazilazi, možemo reći da roditelju dajemo i takve podatke kojima ga zbunjujemo zbog nemogućnosti da bilo šta preduzme čime bi se poboljšalo postojeće stanje.
EVO NEKOLIKO TAKVIH PODATAKA: (KAKO NE TREBA)
– Vaše dete je vrlo pasivno za vreme aktivnosti. Dok sva deca završe svoj rad, on “razmišlja” i skoro da na kraju aktivnosti preda neurađen rad.
– Za vreme aktivnosti je vrlo nedisciplinovan, njegove upadice su povod da se prekida rad u grupi.
– Vaše dete ćuti kada ne zna i nisam u mogućnosti da izvučem iz njega ni jednu jedinu reč.
IZBEGAVAJTE OVAKO:
Nastavnik: – Vaše dete je nemirno na času, skreće na sebe pažnju drugih učenika, zasmejava ih.
Bolje ovako
Nastavnik: Vaše dete je umorno već na prvim jutarnjim časovima. Kada ono ide uveče na spavanje?
Ovoga puta se možemo pitati čemu služe ovakvi podaci koje roditelj dobije. Zar je njegovo da aktivira učenika na času, da ga disciplinuje ili natera da odgovara na postavljeno pitanje? Roditelj može o ovome razgovarati kod kuće sa svojim detetom i insistirati da se drugačije ponaša na času, koristeći sredstva koja su mu dostupna.
PODACI KOJI POKREĆU RODITELJA NA AKTIVNOST
Ovoga puta se možemo pitati čemu služe ovakvi podaci koje roditelj dobije. Zar je njegovo da aktivira dete na aktivnosti – času, da ga disciplinuje ili natera da odgovara na postavljeno pitanje? Roditelj može o ovome razgovarati kod kuće sa svojim detetom i motivisati ga da se drugačije ponaša na aktivnostima, koristeći sredstva koja mu stoje na raspolaganju, zavisno od uzrasta: ubeđivanje, ucene, pretnje ili kazne.
Sve je to od malog značaja ako vaspitač ne omogućava da se za vreme aktivnosti razvija pažnja deteta i neophodan odnos pojedinaca prema radu, vršnjacima, vaspitačima.
Sasvim je drugo ako želimo da pronađemo uzroke ovakvom ponašanju tražeći od roditelja da nam iznese svoje mišljenje o razlozima zbog čega je vaspitanik „zatvoren”, pasivan” ili “nedisciplinovan na samoj aktivnosti”.
Ukoliko se u porodici ne razvija kod deteta samouverenost, ne pruža mu se mogućnost da bude, s vremena na vreme, u centru pažnje svojih roditelja ili se u njemu suzbija svaka individualnost, utoliko pre neće ni u drugoj sredini, na aktivnosti ili za vreme odmora u vrtiću ispoljavati svoju ličnost. To se može odraziti na slabije rezultate u radu ili neželjeno i neprihvatljivo društveno ponašanje. Posle svakog razgovora u vrtiću, roditelj mora biti siguran da zna kako će dalje postupati s detetom.
Ako samo kažemo roditelju: “Vaše dete je slabo iz početne matematike”, a ne potražimo zajednički uzrok tome, ne posavetujemo se s njim šta je nužno da uradi vaspitač, a šta roditelj, roditelj će otići iz vrtića ne znajući kako da postupi, pa od toga saznanja neće imati koristi ni on, ni dete, ni vaspitač.
Nedisciplina, pasivnost na aktivnosti ili zatvorenost vaspitanika podaci su koji ukazuju da nešto u svojoj aktivnosti treba prvenstveno da menja vaspitač, a ne roditelj. Za roditelje su oni podaci koji ih pokreću na određenu aktivnost u porodici, što će se odraziti na pozitivan odnos deteta prema vrtiću, ali i prema roditeljima.
DA SE NE ZABORAVI:
Kao i u svakom radu, tako je i u vaspitavanju: znanja moraju ići ispred iskustva. Isto tako i odnos između roditelja i svakog prosvetnog radnika treba da se zasniva na međusobnom poštovanju i da se komunikacija odvija na tom nivou. Da se zna ko je vaspitač, ko roditelj a ko dete uz puno poštovanje svih članova ovog lančanog trougla a sve u NAJBOLJEM INTERESU DETETA.
Tekst priredila: Mala škola
