Polazak deteta u školu je vrlo značajan doživljaj i za dete i za porodicu. Do danas detetova osnovna obveza je bila kako se što bolje zabaviti i što više izigrati. Od sutra tu je jedna velika i vrlo ozbiljna obaveza koja se zove UČENJE! Kako i na koji način će dete prihvatiti tu novonastalu situaciju uveliko zavisi od roditelja jer od nas zavisi kako i na koji način ćemo formirati pozitivan odnos prema školi, obvezama koje ga čekaju, učiteljima, prijateljima.
Pre polaska deteta u školu nekako se uvek vrte ista pitanja i iste nedoumice nedaju nama roditeljima san na oči.
Prvi problem o kojem svi uvek raspravljamo je da li dete mora znati čitati i pisati pre upisa u prvi razred?
Naravno da NE! Ako dete pokazuje interes za čitanje i pisanje pre polaska u školu taj interes ne treba sputavati. Bilo bi pogrešno uskraćivati mu to. Kroz igru i zabavu sve je jednostavnije pa tako i čitanje i pisanje. Umesto učiteljskog poučavanja čitanju i pisanju, kojem niko od nas jednostavno ne može odoleti, pokušajmo se okrenuti igrama koncentracije, pamćenja, razumevanja, podstičimo razvoj fine i grube motorike a ono stručno poučavanje ostavimo ipak za školu. Ispred vas i vašeg deteta je cela prva školska godina gde će ono kroz igru i zabavu usvajati znanja o pravilnom čitanju i pisanju.
Drugi problem koji se dosta često nalazi kao tema naših razgovora je „spremnost za školu“
Šta to znači „spremnost za školu“? Kad je dete spremno za školu? Da li je dete spremno za školu ili ne „otkriva“ nam psiholog na inicijalnom razgovoru koji prolazi svako dete pre upisa u prvi razred. Ona će nam reći da je spremnost za školu pitanje razvoja intelekta i percepcije, ali da na spremnost jako utiču pažnja, živahnost, sposobnost da se izdrži rad u školi, emocionalna i socijalna zrelost. Ono što je nama, kao roditeljima, jako bitno pre polaska u školu je da dete razvije svoju samostalnost te da se zna pristojno i lepo ponašati. Jako nam je bitno da nam dete nauči svoje lične podatke kao što su, ime, prezime, adresa stanovanja, kontakt broj na koji se roditelji mogu dobiti u svakom trenutku. Jako nam je bitno da dete razvije samostalnost u korištenju toaleta, bitno je da se samo hrani, oblači i brine o svojim osnovnim potrebama.
Treći problem koji se javlja pogotovu pred kraj vrtićke godine je „moje dete ne voli školu“!
Kako će dete prihvatiti školu jako puno zavisi od nas roditelja. Ako imamo pozitivan stav prema školi i svoja negativna mišljenja ne iznosimo ispred deteta dete neće imati razloga ne voleti školu. Velika greška koju roditelji prvačića rade je iskazivanje straha ispred deteta: „Milo moje, tako je mali, on je još nezreo za školu, kako će on to???“
Ako detetu stalno govorimo o svojim sumnjama i strahovima i dete će se početi bojati škole. Kako ulepšati te prve dane koji će detetu obeležiti ostatak njegovog školskog života?
Napravite igru od svega. Biranje školske torbe je nešto o ćemu deca pričaju još u vrtiću. Obiđite zajedno par trgovina, pogledajte šta vam se nudi, poslušajte njegove želje i krenite u potragu za onom pravom, najboljom školskom torbom za vašeg školarca. Nemojte izostaviti vašeg školarca u kupovini radnog materijala i prvih beležnica. Jako je bitno da li je beležnica na nekog važnog junaka ili je jednobojna i dosadna. Nama su to nebitene stvari ali njima su jako bitne. Kupovina odeće za prvi dan škole je jednako bitna. Pustitie školarca neka odluči šta želi obući i kako se pokazati prvi dan škole među svojim novim prijateljima. Male sugestije kojima ćete ih usmeriti u pravom smeru neka ne budu nametljive jer oni postaju samostalniji nego što su to bili do sada, hteli mi to ili ne.
Četvrti problem koji roditelji jako često spominju je „moje dete se boji škole“.
I vi bi ste se bojali. I vas bi stomak boleo kad bi danas radili na jednom radnom mestu a već sutra morali se naći na drugom radnom mestu među ljudima koje ne poznajete. S 8 mjeseci kod djece se javlja vrlo izražen separacijski strah. Neki psiholozi smatraju da se taj pojačani intenzitet separacijskog straha javlja i kod polaska u školu. Sve mu je novo, sve mu je drugačije. Ohrabrujte svoje dete, naglašavajte pozitivne strane polaska u školu (novi prijatelji, nove aktivnosti, novi događaji, nova druženja….) Dajte detetu priliku da se prilagodi na novonastalu životnu situaciju.
Problem broj pet koji je nama odraslima VELIKI problem je „novi prijatelji“.
Svima nam je jako neugodno kad se nađemo u novom okruženju ako nemamo nikog poznatog uz sebe. Jako nam je bitno da poznajemo nekog barem iz viđenja, to nam daje neku sigurnost.
Taj svoj strah od novog mi prebacujemo i na dete. „kako će on bez svojih prijatelja iz vrtića?“ Pa lepo! Imaće školske prijatelje! Ako malo bolje pogledate svoje dete u igri u parku, vrlo brzo i jednostavno sklapa prijateljstva. Kod dece je to jako jednostavno, samo je problem u nama odraslima što u svemu vidimo problem i kad ga nema.
„Prerazigran mi je, nije on još za školu“ šesta je tvrdnja koju često čujemo.
Naravno da je razigrano, veselo, sretno jer je dete. Budite jako ponosni i sretni na svog malog veseljaka. Prvo polugodište je vreme kad se deca kroz igru uvode u školski život. Dobro je dete pripremiti da će ga u školi upoređivati s drugom decom te da će se njegovo znanje ocenjivati. Potrebno je naglasiti da je učenje bitno u životu ali jednako tako i da ćete mu uvek biti na raspolaganju ukoliko će trebati vašu pomoć. Bilo bi dobro da dete od prvog dana ima svoj prostor za igru, a kasnije za učenje, održava ih čistim i urednim koliko je to u njegovim mogucnostima. Jako je bitno naglasiti da uspeh u školi neće uticati na vašu ljubav prema njemu, ali jednako tako da je potrebno truditi se i napredovati u onome što radiš.
Suze kod neuspeha je nešto s ćim se susrećemo od samog rođenja.
Dete nam svojim plačom ispočetka daje znak da nešto nije u redu, da neke njegove potrebe nisu zadovoljene i da bi on želeo da se to što pre promeni. Kako dete raste tako bi se i bezrazložno plakanje trebalo smanjivati. Kroz prvo polugodište se kroz igru i zabavu upoznaju školska pravila i uči se novom načinu rada koji do tada dete nije poznavalo. Drugo polugodište započinje se s ocenjivanjem i bitno je detetu naglasiti da od njega zavisi njegov uspeh i neuspeh te da je bitno truditi se i savesno izvršavati svoje zadatke. Suze su odbrambeni mehanizam i nas odraslih, tako da po koju suzu svog prvoškolca nemojte uzimati za problem, dajte mu podršku i krenite dalje.
„Ključić oko vrata“
Ovo je problem koji bi ja kao roditelj stavila na prvo mesto. Dete će sve nekako svladati u školi uz pomoć učiteljice i prijatelja ali što ako je kod kuće samo? Kako ga naučiti da je prepušteno samo sebi i da se odjednom mora početi brinuti o sebi dok roditelji rade? Na žalost nismo svi u financijskoj mogučnosti priuštiti sebi tetu čuvalicu koja će se brinuti o našem školarcu dok smo mi roditelji na poslu. Nemaju sve škole celodnevni boravak kojim bi sebi uveliko olakšali prve godine detetove brige dok roditelji rade. Bitno je naučiti dete služiti se telefonom, kako se zaključavaju i otključavaju vrata, kako sebi uzeti dnevni obrok pre ili posle škole, kome se mogu obratiti za pomoć u bilo kojem trenutku ako im pomoć HITNO i ODMAH treba…. bitno je u vrlo kratkom vremenskom razdoblju naučiti svoje dete da odraste. Svako dete je individua i teško je reći kad je pravi trenutak za samostalni ostanak kod kuće. Bitno je jako puno razgovarati o tome i pripremiti dete na samostalni ostanak kod kuće.
Pitanja vezana za samostalan odlazak do škole nas isto jako puno muče.
Hoće li znati preći cestu u pravom trenutku? Zna li gde treba preći cestu? Hoće li znati pronaći pravi put do škole? Kako će pronaći svoj razred? Uvežbavajte s detetom put do škole. Neka za svoje puno ime i prezime, adresu stanovanja, imena roditelja te kontakt broj na koji vas uvek može dobiti. Pokušajte vrlo pažljivo planirati godišnji odmor prije polaska deteta u školu, ako vam to poslodavac dozvoljava pokušajte svoj godišnji odmor ostaviti za vreme kad vaše dete kreće u prvi razred.
Dete ne izgovara sve glasove tačno, hoće li zbog toga imati problema u usvajanju školskog gradiva?
Ako je dete uključeno u redovan vrtićki program, trebala bi postojati evidencija praćenja poremećaja izgovora pojedinih glasova te evidencija saradnje s vrtićkim logopedom. Tu evidenciju bi trebalo priložiti na sistematskom pregledu deteta kod doktora školske medicine. Ukoliko dete nije bilo uključeno u redovan vrtićki program, najmanje godinu dana pre polaska deteta u školu trebalo bi obratiti pažnju na detetov izgovor glasova i u slučaju da postoje teškoće uputiti se logopedu. Svako odstupanje u govornom i jezičnom razvoju ozbiljan je znak da bi dete moglo imati teškoće u usvajanju čitanja i pisanja.
