Kad je Sveti Sava išao po zemlji,
Još pre svoga rođenja,
Dok se zvao Rastko,
Kao što ide i sada,
Samo ga ne vidimo,
A možda je to bilo i docnije.
Krenuo je Savinim stopama,
Ka Savinom izvoru
Na Savinom vrhu
Kuda i mi idemo,
Jer drugog puta i nema.
Kada je negde oko Savina dana
Naišao Savinom stranom,
Napali su ga psi,
Kao što i sad napadaju
Svakoga ko se uputi Savinim tragovima.
Putnik je najpre sastavio tri prsta,
Kako je odredio da se i mi krstimo,
Plašeći ih zakonom
Od koga su još više pobesneli,
A ni do danas nisu uzmaknuli.
Onda se sagnuo da dohvati kamen,
Ali kamenje beše zamrznuto,
Svezano za zemlju studenim sindžirima,
Jer beše jaka zima,
Kao i ove godine,
Kao uvek oko Savina dana.
Već su raznosili Savina stopala,
Savin kuk i Savin lakat,
Po prodolima i jarugama zemlje
Zbog koje je podeljen svet,
Kad je Sveti Sava otpasao mač usta,
Jedino oružje koje je nosio,
A koje je i nama ostavio,
Govoreći ove reči:
Neka je prokleta zemlja u kojoj su
Paščad puštena, a kamenje svezano.“
Čuh večeras posle dugo vremena ovu priču.
O, da li smo „paščad pustili“ i prokletstvo zaslužili?
