Evo kako je, pre četrdesetak godina, na roditeljskom sastanku, izgledao Salihov razgovor sa razrednim starešinom njegovog sina:
– Je li onaj moj srećo miran na časovima?
– Jest.
– Bije li se s ostalom decom?
– Ne bije.
– Laže li?
– Ne laže.
– Ima li običaj ukrasti nekom detetu olovku, gumicu, užinu…?
– Nema.
– Znači, dobar je.
– Jest dobar, ali…
– Ali?
– Iz matematike ima jedinicu, iz fizike i istorije takođe jedinicu, iz geografije , hemije i biologije jedva dva…
– Bogati, zašto o jedinicama i dvicama meni govoriš?
– Pa tvoje je dete …
– Ono o čemu ja učim svoje dete – da treba biti miran na časovima, da ne valja lagati, , krasti i biti se s drugom decom – moje dete, ako sam te dobro razumeo, zna.
Ono čemu ga ti i ostali nastavnici učite – ne zna. Znači, do vas je, nije do mene.
