ZEKA:
Išo meda uz rečicu,
brao kruške za dečicu,
u vodu se zagledao,
zamumlao, pobegao.
Spazila ga veverica,
dugorepa lepotica,
nasred puta istrčala
pa pitala:
VEVERICA:
– “Kuda žuriš, medvediću?
Da li koga lovca vide,
il ‘vukova čopor ide,
ili, možda, šumagori? “
ZEKA:
Medo drhti, jedva zbori:
MEDA:
“Tiše, tiše, veverice,
čuće reka iz šumice!
Baš je jutros progutala
jednog medu sirotana,
u vodi mu, eno, glava. “
ZEKA:
Nasmeja se veverica,
dugorepa lepotica:
VEVERICA:
– “Mora da si pospan bio
kada si se uplašio
od rečice, od bistrice,
gde svak vidi svoje lice:
meda-medu, zeka-zeku,
veverica-vevericu,
a i sunce kad se rodi
sebe vidi u toj vodi. “
