„U korak sa novim osnovama“ – mišljenje jedne vaspitačice

"Hartija trpi sve. Praksa je nešto sasvim drugo."

2345

Program Godine uzleta akcenat stavlja na dečju igru i aktivno učešće u praktičnim situacijama, što se poklapa s njihovim dosadašnjim idejama o pristupu učenju u ovom najranijem periodu.“

Teorija koja, i da je najsjajnija, treba je uklopiti u naše prekobrojne grupe i način života i učenja  dece u vrtiću. Da li možemo da usvojimo sve novine sa Zapada i ukorenimo ih kod nas? To bi bilo isto kao kada bismo doveli polarnog medveda da se prilagođava našim klimatskim uslovima i životu i da pritom očekujemo da će se tako zaista i desiti.

Pročitajte još jedno, zanimljivo i edukativno mišljenje, vaspitačice u penziji sa dugogodišnjim iskustvom, Čedislavke Popović. A tekst pogađa pravo u srž.

“ Svako dete je ličnost za sebe a samim tim i interesi su im različiti.

Volela bi da mi objasnite kako birate temu projekta?

Po mom mišljenju kao i do sada.

Ideja za projekat može da proističe iz svakodnevnih iskustava koja dele deca i odrasli, iz igre dece, iz problematike koja zaokuplja decu i odrasle, iz različitih događaja u vrtiću i lokalnom okruženju…“

Šta je ovde novo u odnosu na tematsko?

„Najpre se okvirno određuje tema ili početne ideje za projekat. Nakon toga vaspitač planira projekat samo nekoliko koraka unapred“…

Šta je još novo u odnosu na tematsko?

Jedino koraci unapred kojih je bilo više ali to nije obavezivao vaspitače da ih prati.
Mnogo puta se desilo da planiraš jedno a tema te odvede u sasvim nešto drugo. Zato je postojao deo zapažanja o realizaciji i evaluacija gde su promene objašnjene.

U svim slučajevima deca treba da imaju vodeću ulogu i da proširuju i stiču nova iskustva na neposredan način koji ih čini zainteresovanim i srećnim.

Po mom mišljenju razlika je samo u novim imenima – Godine uzleta, projekti. Zatim način pisanja dokumentacije koji je preobiman a papir trpi sve.

Opterećenost dokumentacijom

Najgore od svega što to niko ne gleda. Još ako u grupi imaš tridesetoro dece, kako sve staviti na pano? Roditelji su jako osetljivi pa ako stavite više dece a drugu ne reći će da se druga deca forsiraju a njihovo zapostavlja. Uvek se setim jedne koleginice koja je govorila za dokumentaciju „Samo neka se plavi.“ Zaista je tako jer to niko pažljivije ne čita. Par puta sam u zabeleškama postavila neka pitanja i niko mi nije odgovorio.

Moja preporuka – bavite se više decom

Bavite se više decom a manje dokumentacijom i fotografisanjem jer ispada da ako se nije slikali nije se ni radilo. Bez želje da nekoga uvredim ili omalovažim ali na osnovu nekih objava primetila sam da vaspitači prosto izmišljaju inicijative dece. Kao našlo dete zrno pasulja i reklo da ga posade – možda će biti čarobno; i to je bio povod za projekat Svet mašte. Šta sve deca ne govore pa po kom principu se baš to dete izabralo (jedino ako je vaspitač već imao to u planu). Radila sam i ja po principu dečjih interesovanja i često jedno pisala (da zadovoljimo formu) a drugo radila. Sećam se jedne grupe koja je volela likovne aktivnosti pa su se ponekad produžile i po dva sata a ja sam upisivala i drugu aktivnost (po formi to je suviše dugo nije bitno što su bila zainteresovana). Ili odemo u kraću posetu ali se zadržimo celi pre podne na livadi.

Ko najviši teret nosi na leđima?

Naravno vaspitači koji su realizatori svega što se zamisli i koji u svom radnom veku pretrpe čak desetak manjih ili većih reformi.

Da li su adekvatno nagrađeni za sav uloženi trud?

Da li su vaspitači adekvatno nagrađeni za svoj rad? Da li imaju adekvatne uslove za rad? O tome se ne piše ni u jednom projektu. Bez namere da nekoga uvredim ili omalovažim. Ovo su moja lična razmišljanja.

„Deci mora sve biti na dohvat ruke.“ Pitam se kako?

U programu piše da deci mora biti sve na dohvat ruke. Mala soba a veliki broj sredstava. Pitam se kako? Nasilno se prave prostorne celine (po izboru vaspitača). Prave se boksovi kao na farmama životinja. Pregrade nestabilne (ormarić koji se lako mogu srušiti i sa oštrim ivicama – ugrožena bezbednost dece ). Sobe pretrpane raznim otpadnim materijalima. U najvećim slučajevima sobe su i trpezarije i spavaonice. Kako to sve organizovati?

Moguće rešenje: da se napravi neka sprava pa vaspitač da visi sa plafona umesto lustera!

Ako sve treba biti na dohvat dečjih ruku i visini očiju zašto su zidovi po svim normativima gradnje visoki 2,60. Neka smanje i taj prostor. Kako da vaspitač vidi dete koje se igra iza ormara, možda se zvuče u njega, nasloni, gurne..?

Jedino da se napravi neka sprava pa vaspitač da visi sa plafona umesto lustera a na čekrk se spušta i podiže prema potrebi. „Ili da se sa takve pozicije preruši u izviđača.“ Negde pročitaj „Sve to u knjigama piše!“ Hartija trpi sve. Praksa je nešto sasvim drugo. Shvatiće oni to tek onda kada budu tražili zamenu da odu do toaleta. Svako dobro. Čuvajte decu. Programi dolaze i prolaze.“

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komentar
Ovde unesite svoje ime