Lutka je centralni predmet igranja dece od 3- 7 godina. Lutka je značajna za dete sa više aspekata. Za bebu dok je privija uz sebe, to je nešto prijatno i umirujuće. Malo kasnije shvata lutku kao privremenu zamenu za majčinu pažnju i prisutnost roditelja od koga je dobila lutku, zatim dete izdaje naredbe lutki na najčin koji čini majka.
Postoje lutke od najrazličitijih materijala:
- perunska lutka – pravljena od vlakana biljaka
- ukrajinska lutka – pravljena od slame
- lutka iz Indije pravljena od tkanina i
- serijski proizvedene lutke od plastike, sa okruglim, nežnim licem koje se pojavljuje u
svim zemljama u različitim kostimima, ali sa istom fizionomijom.
Lutke dobijaju svojstvo sredina iz koje potiču i opremu koja se u njima koristi: odeću, kuće, nameštaj.
U siromašnim sredinama dečje igre imaju kolektivni karakter, jer roditelji te dece nemaju novca za igračke. Veruje se da su lutke – igračke nastale u starom Egiptu. Lutke – glinenih konja su postojale u Egiptu za vreme vladavine faraona.
Postojale su i figure lutke sa ljudskem likom, ali one nisu bile namenjene za igranje već su korišćene u pogrebnim ritualima u naseobinama Maja. Deca su se igrala lutkama u obliku vuka koji je imao točkove. Na Evropskim dvorovima, još od renesansnog perioda, pojavile su se prve igračke na navijanje.
Mehaničke lutke su bile vrlo kompleksne za ondašnje vreme, a jednostavne po današnjim standardima (za izradu su korišćeni vazduh, voda, sitni mehanizmi). Takve igračke su zabavljale kraljeve i njihovu decu na dvorovima i bogataše u njihovim kućama, a od proizvođača se stalno očekivalo više.
U 17. i 18. Veku se pojavila lutka u obliku mehaničke patke.
Složeni mehanizmi omogućili su ovoj ptici precizne pokrete – pliva po vodi, čisti perje, okreće vrat, guta zrnevlje i izbacuje ga. Rezbarenje lutki od drveta bilo je tradicionalno umeće stanovnika srednjovekovnih nemačkih sela koje se vekovima prenosilo sa generacije na generaciju. Tokom 18. Veka ova domaća radinost prerasta u masovnu proizvodnju lutaka, u funkciji igračke za decu, a pred kraj ovog veka korišćeni su i ilustrovani katalozi sa naznačenim cenama. U Indiji u 11. veku pre nove ere ima tragova lutkarskih predstava
koje su u službi verskih rituala.
U našoj zemlji u 19. i početkom 20. veka, bilo je malih putujućih lutkarskih trupa.
Ove trupe su se sirotinski premeštale i selile s jednog kraja na drugi. Lutka je predstavljala simbolizovanje narodnog nezadovoljstva, a kroz rituale sa lutkom narod je iskazivao svoje mišljenje slobodno, bez gušenja njihove zamisli lutke postaju simbol nečega i nekoga, a lutke počinju da se koriste kao radno – igrovna didaktička sredstva u svim oblastima rada. Lutka izražava samo ono bitno sto simbolizuje pa je njeno korišćenje vezano za hiperbolisanje.
Upotreba lutaka u radu sa decom posebno je korisna jer opušta plašljivu decu i uključuje ih u igru:
1) vežbi razvoja rečenice, bogaćenje rečnika i slušanja drugih
2) vežbi pričanja i prepričavanja
3) scenskog izvođenja posebnih dečijih komada za lutkarske scene i pozorište senki
4) identifikacije sa lutkom – simbolom
5) razvijanja dečije mašte i osećanja za lepo
6) lečenja lakših oblika govornih poremećaja
7) sinhronog korišćenja i drugih didaktičkih sredstava (gramofonske ploče, audio
kasete…)
8) aktiviranje dečijih izražajnih mogućnosti i upoznavanje dece sa jednostavnim
oblicima dramskog stvaralaštva
9) savladavanje vremenskih prostornih odnosa
10) razvijanje higijenskih navika, vaspitanje lepog ponašanja, modelovanje negativnih
osobina
11) zamena vaspitača, lutka postaje aktivna, a vaspitač prividno pasivan. Ona utiče na
mnogo efikasniji na dete nego što vaspitač direktno učiniti
12) zamena knjige, jer predškolska deca ne znaju čitati
13) ispitivanje inteligencije deteta
14)proučavanje psihičkog života deteta
Lutke treba da budu jednostavne po izgledu i igri.
Lutka je samo simbol – nagoveštaj nečeg a dete svojom maštom dočarava sve ostalo. Dete od malena koristi lutku – igračku, zato je i zainteresovano za lutke, kao simbole živog i neživog sveta. Dete sa scenskom lutkom sreće se sa doživljajem, doživljava uzbuđenja, koristi postojeće i razvija nove interese, utiče na njegov govor u celini.
U upotrebi su različite vrste lutaka.
U predškolskim ustanovama se koriste različite vrste lutaka, i na različite načine: ručne lutke, lutke na štapu, stone lutke, obične igračke. Deca mlađeg uzrasta vole lutke životinje, a deca srednjeg i starijeg lutke – ljude.
U lutkarskim dečijim pozorištima koriste se marionete.
Ove lutke pokreće glumac iza scene. To su male figure ljudi i životinja od drveta, papira ili plastike. Vaspitači i deca u predškolskoj ustanovi mogu da koriste ginjole, koje se stavljaju na ruke glumaca, koji stoji ispod otvora pozornice. Ginjoli su najbliži deci mlađeg uzrasta. Prilikom oblikovanja lutke vaspitač mora voditi računa o njenom likovnom – estetskom irazu, ali i o dramaturškim zahtevima scenske igre.
Danas su aktuelne sve vrste dramatizacija koje se koriste kao oblik rada na razvoju govora deteta. Ona obuhvata različite oblike rada počev od spontanih dečijih igara, igara „kao bajagi“; do dramatizacija književnih tekstova za decu i izvođenje dečijih pozorišnih komada.
Dramatizacija ima vaspitnu vrednost za dete iz više aspekata:
- socijalizacija deteta – posledica učešća u grupnim igrama
- identifikacija deteta sa najbližim članovima porodice
- oslobađanje introvertne dece u igrama sa lutkama ili u pozorištu senki
- razvijanje osećanja za pravdu u igrama
- razvijanje estetičkih osećanja u procesu pripremanja dramatizacija tekstova i
učestvovanjem u njima - sticanje novih znanja
- razvijanje motorike .
Poslednjih godina veoma je razvijeno pozorište lutaka i senki kao most između dramatizacije, kao oblika rada na razvoju govora dece i opštih i posebnih sredstava, kao radno-igrovnog didaktičkog materijala.
Tvorac prvog osmišljenjog sistema didaktičkog materijala za igru dece je Frebel.
On je bio inspirisan razumevanjem deteta. Frebel je didaktičke materijale zamislio kao budioce unutrašnjeg sveta deteta, koji će mi pomoći da bolje shvati svet oko sebe, sebe kao individuu i bude samostvarala.
Tekst priredila: Mala škola
