Komunikacija dete-odrasla osoba:
PREVERBALNA KOMUNIKACIJA
Preverbalna, pretežno afektivna komunikacija je karakteristika afektivnih komunikacija u dijadi majka-dete. Međutim, takva komunikacija ne ostaje nepromenjena. Svojim unutrašnjim preobražavanjem ona se transformiše u prve “semantičke gestove”(npr. odmahivanje rukom i (ili) glavom predsavlja znak NE). Potom se gestovne oznake dalje transformišu u druge apstraktnije simbole(reči, govor).
NEVERBALNA KOMUNIKACIJA
Neverbalna (afektivno-gestovna) komunikacija je nužan uslov za pojavu kasnije verbalne komunikacije. Njena pojava, međutim, ne znači potpuno ukidanje neverbalne, afektivne i akcione komunikacije. Neverbalna, afektivno akciona komunikacija ostaje vrlo dugo, čak i do kraja života, a javlja se (uskače u pomoć”) kada je apstraktnija simbolička komunikacija nedovoljna za iskazivanje složenih, dubokih i intimnih osećanja i stanja, koja se žele saopštiti drugima, a koje je vrlo teško ili nemoguće verbalizovati.
Da je dete potencijalno ravnopravan komunikacijski partner odrasloj osobi u nekim sferama pokazuje okolnost da ono svojim reakcijama pozitivno ili negativno potkrepljuje akcije i reakcije, tj. odnos odraslih partnera prema njemu. Na taj način dete usmerava ponašanje odraslih komunikacijskih partnera. Iako afektivna komunikacija nije neposredni prethodnik semiotičkih komunikacija, ona je pretpostavka te druge komunikacije.
Između afektivno-gestovne i govorno (verbalne) komunikacije nalazi se praktično situaciona komunikacija, kao međufaza. Ta praktično-situaciona komunikacija je neposredni prethodnik semantičkoj komunikaciji.
PRAKTIČNO-SITUACIONA KOMUNIKACIJA
Praktično-situaciona komunikacija dete-odrasli uvodi dete u proces semiotičke razmene sa drugim ljudima. Ona predstavlja specifičan vid ravnopravnosti, simetričnosti u interakcijskim partnerskim odnosima deteta sa odraslim osobama. Praktično-situaciona komunikacija sadrži oblike, ali i uslove prilagođavanja dece predškolskom institucionalnom vaspitanju . Takva komunikacija je najčešće posredovana predmetima, pa zbog toga doprinosi razvoju (opažajno-praktičnog i predstavnog) mišljenja, koje dalje inicira razmenu informacija između deteta i njegove socijalne sredine. Time se stvaraju uslovi, prilike da odrasli posreduju značenja detetu, što dovodi do nove zajedničke realnosti, do „viših psihičkih procesa“.
I na predškolskom uzrastu još uvek postoji izvesna psihološka simbioza deteta i odrasle osobe. Zbog toga je važna njihova emocionalna bliskost. Odrasla osoba, odnosno vaspitač sa detetom predškolskog uzrasta komunicira svim do sada navedenim vidovima komunikacije, ali i osposobljava dete za naredne, savršenije oblike komunikacije. Tu oblast čini pojam zone narednog razvoja. Pod tim pojmom Vigotski podrazumeva detetove funkcije i aktivnosti koje u vreme interaktivne komunikacijske aktivnosti dete-odrasli kod deteta još nisu dovoljno razvijene, ali su u fazi tog razvoja. Glavnі podsticajni faktor narednog razvoja nije toliko odrasla osoba, vaspitač, kao izdvojeni entitet, koliko sama negova interakcija i komunikacija sa detetom.
VASPITAČ U KOMUNIKACIJI SA DETETOM
Govor vaspitača značajno posreduje između njega i deteta, ali su emocionalni izrazi vaspitača, negova ispoljena empatija, prihvatanje i razumevanje deteta, osnovni uslovi za stvaranje adekvatne interakcije dete-vaspitač.
S obzirom na to da je osnovna aktivnost predškolskog deteta njegova igra, a da se ona u velikoj meri odvija pod „budnim okom” vaspitača, veoma je važno da on zna kakvi su njegovi emocionalni izrazi i kakav je njegov odnos prema pojedinom detetu ili deci, zašto su ti odnosi takvi kakvi su i kakvi bi trebalo da budu s obzirom na vaspitne ciljeve i zadatke. Od raspoloženja deteta, tj. od negovog emocionalno-motivacionog stanja zavisi uspeh mnogih aktivnosti, a njegovo raspoloženje u veoma velikoj meri zavisi od raspoložena vaspitača. Tako je, npr. utvrđeno da i postojanje potisnutog raspoloženja vaspitača prilično naglo mena raspoloženje dece u vrtiću.
Dete koje je sigurno u ljubav vaspitača prema njemu pozitivno će reagovati i na negativna podsticajna sredstva (gradnju, kaznu) vaspitača. Važi i obratno. Ako neko dete ima doživljaj da ga vaspitač ne voli, ni smeškanje, ni pohvale vaspitača neće imati većeg uticaja na ponašanje tog deteta. Razlike u osetljivosti dece na emocionalnu ekspresivnost vaspitača zavise od različitog iskustva deteta i njegove biološke datosti, tj. specifičnosti temperamenta, sposobnosti i drugih karakteristika deteta. U stvari, interakcije ta dva faktora (iskustva i biološke osnove deteta) značajnim delom određuju efekte vaspitno-interventnog rada odraslih sa njima. Ipak, vaspitač treba da „celim svojim bićem” uvek uzvraća i inicijalno pruža detetu informaciju o njegovom postignuću.
