Zima je došla preko noći. Sneg je neprestano padao sve do jutra. Magla je pokrila jezero i šumu. Čitavu noć trajao je kovitlac snega, koji kao da se prosipao iz ogromne pukotine neba i lebdeo u mraku spuštajući se lagano na golo drveće, na pusti čestar i na naježene stabljike rogozi. Kuljao je sa svih strana. Noć je prešla u dan sasvim neprimetno, jer u tim časovima nije bilo ni noći ni dana: samo što je dim noći pobeleo.
Nikoga nije bilo na vidiku sem ponekog jelena, koji pronese svoje gorde rogove, ili malog krda košuta, koje, kad čuju da tu nekoga ima zadrhte kratko svojim tankim krznom, pogledaju i onda mirno nastave da hodaju i žvaću ono malo trave nađene uz put.
Sneg i dalje pada, bolje rečeno sneg kao lavina ponire, ruši se iz nebeskih planina i prekriva ne samo sve životinjske staze već je i celu šumu izjednačio sa jezerom. Samo po vrhovima krošnji može se razlikovati šuma od dubokog, belog pokrova koji je sada veliko snežno jezero.
Kada je prestao sneg, ostao je vetar koji ga raznosi i gomila po jazovima i ritovima. Krpe oblaka lebde nad samim krošnjama i vuku se kroz smrznute grane. Škripi i stenje šuma sve dok oblaci ne ostaviše za sobom čisto, plavetno nebo sa bledim suncem i dok vetar ne prestade da zviždi u šikari.
Odlomak iz knjige Poslednja oaza
Tekst priredila: Mala škola
