Bila je kasna jesen. S drveća je davno spalo lišće. Još je samo na vrhu divlje jabuke ostao jedan jedini plod. Tog jesenjeg dana trčao je po šumi zec i ugledao jabuku. Prohtelo mu se da se zasladi. Ali kako jabuku doseći?
– Kra-kra-kra!
Gleda zec, a ono na jelki sedi vrana i smeje se.
– Hej, vrano, baš si dobro došla! De, uberi mi tu jabuku!
Polete vrana, spustila se na granu i ubrala jabuku. Samo nije uspela da je zadrži u kljunu – pala jabuka na zemlju.
– Hvala ti, vrano! – reče zec i pođe da uzme jabuku. Kad odjednom, kao da je živa jabuka poče da beži. Prestrašio se zec, a zatim shvatio: jabuka je pala na ježa koji je, smotan u klupko, spavao pod drvetom.
-Stoj, stoj! – povika zec. – Kuda nosiš moju jabuku?
Zaustavio se jež.
– To je moja jabuka. Pala je na mene i na moje bodlje se nabola.
Zec pritrča ježu.
– Daj mi odmah moju jabuku! Ja sam je našao!
Doletela k njima vrana.
– Zaludu se svađate – reče ona – to je moja jabuka, za sebe sam je ubrala.
Nikako da se slože, svako viče:
– Moja jabuka!
Graja se orila šumom. I počela je bitka: vrana ježa u nos kljucnula. Jež zeca izbo bodljikama, a zec vranu nogom udario…
Naišao je medved.
– Kakva je to gužva? – zabrunda.
– Medvediću, ti si u šumi najmudriji. Po pravici nam presudi. Kome jabuku dosudiš, njegova će biti.
Medved se zamisli, porazmisli, počeša se iza uha i upita:
– Ko je jabuku našao?
– Ja – reče zec.
– A ko je jabuku ubrao?
– Ja – zagrakta vrana.
– A ko ju je dohvatio?
Ja i moje bodlje! – zapiskuta jež.
– Hm, znate šta – reče medved – svi ste vi u pravu i, prema tome, svako od vas ima pravo da dobije jabuku…
– Ali, ovde je samo jedna jabuka! – rekoše jež, zec i vrana…
– Razdelite jabuku na jednake delove i svako neka uzme po komadić…
Svi troje uskliknuše:
– Kako se toga nismo setili!?
Uzeše jabuku i razdeliše je na četiri jednaka dela: jedan komadić zecu, drugi vrani, treći ježu, a četvrti medvediću – pošto je spor o jabuci pravedno presudio.
