Istraživači koji su proučavali ovu psihološku pojavu došli su do zaključka da se deca pre sedme godine sećaju oko 60 ili više odsto događaja, dok se deca u razvojnom periodu do devet godina sećaju samo 40 odsto događaja.
Da li je povezano s verbalnim veštinama komunikacije?
Jedna od teorija zašto ne možemo dopreti do svojih najranijih sećanja jeste da u to vreme nismo mogli verbalno da komuniciramo. Kako bismo opisali određeno sećanje, koristimo reči, a većina male dece ne govori tečno – sve do druge godine života ne može da izrazi svoju misao. Zbog toga nisu u stanju stvoriti kohezivno pamćenje.
Razvoj mozga igra glavnu ulogu
Jedno istraživanje je pokazalo da mozak “ne čuva dugoročna sećanja”. Osim toga, ne možemo da pamtimo dnevne događaje pre treće ili četvrte godine, jer naše epizodno pamćenje još nije formirano.
Sećanja roditelja menjaju naša
Drugo istraživanje sugeriše da roditelji svojim ličnim iskustvom na određeni događaj takođe, menjaju naša sećanja na detinjstvo. Drugim rečima, istraživanje je pokazalo da se deca različito sećaju istog događaja nakon razgovora s očevima, a drugačije kada o tome razgovaraju s majkama.
Moć emocionalnog odgovora
Psiholozi tvrde da deca pamte one događaje koji su im u određenom trenutku u detinjstvu izazvali jaku emociju kao odgovor na određenu situaciju. Bilo da je pozitivna ili, pak, negativna emocija, veća verovatnoća je da će se dete, ili odrasla jedinka u nekom stadijumu života setiti tog specifičnog događaja.
