Kao vaspitač sam radila više od četiri decenije i sa suzama u očima otišla u zasluženu penziju.Teško mi se bilo rastati od najlepšeg društva(dece)na svetu. Posao vaspitača je vrlo kompleksan i nimalo lak. Treba stati na čelo jedne velike grupe od trideset i više duša.
Pre svega stvoriti uslove u kojima se bezbedno razvijaju.To mi je uvek bilo na prvom mestu jer sam dobro znala da mi je trideset roditelja poverilo svoje najveće blago.
Treba uvek znati da ispred sebe imaš trideset različitih ličnosti sa relativno različitim potrebama i interesovanjima, različitih telesnih i psihofizičkih sposobnosti, koji dolaze iz različitih porodica…
Potrebna je velika fleksibilnost i umeće o svemu ovome. Mora se voditi računa o svakom detetu i zadovoljiti dečje potrebe u atmosferi u kojoj će se svako dete osećati srećno i zadovoljno.
Još bih napomenula da sam imala sreću da skoro ceo radni vek radim u pripremnim grupama i decu sam uvažavala kao meni ravnopravne sagovornika uz to veoma iskrene, što je danas retko naći u svetu odraslih.
Lično najteže mi je bilo vođenje pedagoške dokumentacije.
Evo skoro će decenija kako sam u penziji. Ne očajavam već sam, zahvaljujući društvenim mrežama, veoma aktivan vaspitač penzioner. Žao mi je bilo da svoje ogromno stečeno iskustvo bacim iza leđa.
Mnogo je mladih vaspitača koji uživaju u poslu i koji se ponekada nađu u nekoj nedoumici i ja sam uvek tu spremna da im pomognem nekom idejom, savetom.
Kada osetim potrebu za druženje sa decom tada zažmurim i na krilima mašte i stihova putujem u dečji svet u kome se veoma komforno osećam.
Povod za ovu moju objavu je jedna čestitka između stotine njih, koja me je prosto ganula. Dok sam je čitala u oku mi je suza zablistala.
Čestitku sam dobila od jednog mog autističnog deteta iz grupe. To je sada već odrastao lep mladić. Samo ja, njegovi roditelji i deca moji pomagači znaju kroz šta i kakve situacije smo prolazili.
Te godine u grupi od 33 dece sam imala pored ovog deteta i dvoje dece sa daunovim sindromom i sasvim lepo smo funkcionisali kao jedna složna porodica.
Moja potreba da ovo napišem je da još jednom istaknem da ko želi da radi ovaj posao pre svega treba da se naoruža ogromnom količinom ljubavi ne može se samo „odraditi“.
Ovo čestitku sam doživela kao zlatnu medalju ali je nisam stavila oko vrata već u srce.
Čuvajte i volite decu.♥️
