MESTO: soba u kojoj je okićena jelka
LIKOVI: pisac, deda, seka i dečak
(nalaze se ispred okićene jelke)
PISAC:
Postoji jedna legenda
Priča se od davnina,
Zašto jelka
Uoči praznika
Na vrhu zvezdu ima.
Pa se tradicija i danas,
sa kolena na koleno prenosi,
jelka zna s ponosom
zvezdu da nosi.
DEČAK:
Uskoro će Nova godina, Božić
Često me podseća seka,
Interesuje me, deda,
zašto Zvezdom se kiti jelka?
Od svih ukrasa
Seka stalno napominje,
Mora tu biti zvezde,
Uvek oko toga brine.
DEDA:
To je tradicija stara
Čuva se od davnina,
Sećanje je
Na rođenje Isusa, Božijeg sina.
Tri su ga mudraca
Darovala po rođenju,
Klanjali su mu se pastiri,
Uz čestitku i želju…
SEKA:
Šta je dalje bilo
Ispričaj nam deda,
Zašto na vrhu jelke
Mora da stoji
baš zvezda…
DEDA:
Iznad pećine su rasla
Tri drveta
Bor, keder i jela,
I ona su darovati
Malog Isusa htela.
Bor je stresao šišarke
da se loži vatra njima,
Da ne bude hladno
Majci, sinu, prisutnima…
Kedar je stresao lišće
Mirisom je pećinu ispunio,
Svojim se darom
silno ponosio…
A jelka tužna
Samo što se nije rasplakala
Poklon za Isusa
Nije imala…
Zvezda je tada na njen vrh pala.
Zatreptao je njen sjaj,
Poklon je bio za Isusa
Otud je ovaj stari običaj…
